Šuvajlo je danas sekretara Udruženja „Srpske žrtve bosanskog građanskog rata“, i živi i radi u Australiji. U logoru "Silos" proveo je 1.335 dana, u kako kaže strašnim mukama i gledajući jezive prizore. Logora „Silos“ nalazio se u mestu Tarčin udaljenom oko 25 kilometra od Sarajeva, koji su muslimani uspostavili juna 1992. godine. U logor su bili slati uglavnom srpski civili a bio je aktivan do 27. januara 1996. godine, dakle, i posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma.
Sve tužbe za „Sarajevski Aušvic“ biće pojedinačne
Šuvajlo je bio svedok strašnih stradanja više od 600 Srba koji su bili zatočeni u tom logoru od kojih je 24 umrlo od posledica torture .
Nadali su se, kaže on za Sputnjik, da će u Izveštaju međunarodne komisije o stradanju Srba u Sarajevu biti obelodanjena istina i o njihovom mučenju u ovom logoru, ali to se nije desilo. Umesto toga, uz pomoć raznih organizacija srpski logoraši raseljeni su širom sveta, od Amerike do Australije.
„Zbog internog ugovora koji je potpisan 2006. u BiH, faktički nismo bili u prilici da tužimo državu BiH za nanetu nam fizičku i psihičku štetu,“ objašnjava sagovornik Sputnjika zbog čega nisu tužili BiH ranije.
Tračak nade se pojavio, kako kaže naš sagovornik, posle donošenja drugostepene presude suda u BIH za državni koncentracioni logor „Silos“, juna 2021. u kojoj je osmorici Bošnjaka presuđeno za prisilno odnosno ilegalno zatvaranje, što takođe spada u ratne zločine.
Presudu na koju se naš sagovornik poziva doneo je sud BiH i 2021. godine za šestoricu Bošnjaka koji su bili stražari i čuvari u logoru na ukupno 42 godine zatvora, zbog ilegalnog zatvaranja, svirepog mučenja i ubistva Srba.
„S obzirom da se ovaj aspekt podvodi pod ratne zločine za nas logoraše iz „Silosa“ se otvorila prilika da kroz pravosudni sistem izvedemo istinu na videlo o tome šta se nama tamo dešavalo. Dakle, ne bismo tužili za naknadu štete, već za ilegalno zatvaranje, posebno, jer su svi u tom logoru, osim 12 rezervista JNA, bili Srbi civili, obični građani. U logor su bili dovođeni Srbi iz cele doline Neretve do Sarajeva, Tuzle… Tužba neće biti kolektivna, već će svako od nas podneti pojedinačno tužbu. Tačno je da za to treba mnogo novca, a nama ne pomaže nijedna država, ni Srbija, ni RS, niti strane države i sve troškove sami snosimo, preko udruženja. Ukoliko tužbe budu odbačene u BiH ići ćemo u na sud Strazbur,“ poručuje Šuvajlo.
Svaki dan za logoraše bio kao poslednji
„Sada smo u potrazi za advokatom koji bi se uhvatio u koštac sa ovim predmetom, jer istina o stradanju Srba mora da bude negde i zabeležena kroz pravosuđe, a ne samo u sećanjima onih koji su preživeli logor već cele naše nacije,“ ističe Šuvajlo.
On ističe da je logor bio sakriven i da su muslimani imali apsolutnu kontrolu nad njim pa su tako čak i francuskim mirovnjacima, koji su načuli da ovaj logor postoji, zabranili da dođu i blizu njega.
„Srbi u "Silosu" su odležali više od 500 godina robije, a svaki dan nam je bio kao da je poslednji. Ostajali smo bez zuba, polomljenih rebara, nogu, ruku… žene su silovane.. Umiralo se od gladi,“ priseća se naš sagovornik.
Uz to, logoraši su radili i fizičke poslove i to, kako kaže Šuvajlo, na izgradnji vojnih objekata za Bošnjake, dok su zimi cepali drva za grejanje koje je otpremano u Sarajevo.
Posle rata Šuvajlo je, kao i mnogi drugi logoraši, raseljen iz BiH, završio u Australiji gde danas žive sa svojim potomcima i gde je i osnovano i registrovano ovo logoraško udruženje.
Ovako je počelo...
Inače, godine 1991. Tarčinu je osnovana stanica rezervne milicije u čijem sastavu je bilo oko 200 muslimana i svega jedan ili dva Srbina, a kako kaže naš sagovornik, pored toga je osnovana i muslimanska opština za koju je na kraju ispalo da je bila nadležna za logor „Silos“.
„To je totalna glupost jer neko je morao to da naredi sa vrha. Sigurno to nisu uradili sami obični pripadnici bošnjačke armije“ zaključak je našeg sagovornika.
On smatra da nije slučajno ni što je logor "Silos" raspušten baš 27. januara 1996. pisanim naređenjem Alije Izetbegovića podsećajući da su na taj dan i Sovjeti 1945. ušli u Aušvic.
„Takođe nije slučajno ni što su logori Alije Izetbegovića tokom rata u BiH bili razmešteni u Hadžićima, Hrasnici, Ilidži, jer su iz tih predgrađa u Drugom svetskom ratu Srbi masovno vođeni u Jasenovac, a Izetbegović nam je 1992. „Jasenovac doveo na kućni prag“,“ ističe Šuvajlo.
Raspuštanje logora „Silos" takođe je bilo trauma. Sve do januara 1996. tu je bilo logoraša, njih još 142, uključujući i dve žene - Radu Pandurević i Bosu Aleksić. Početkom januara, prema rečima našeg sagovornika, 98 ih je odvedeno i svi su mislili da su pušteni.
„Alija ih je, međutim, držao cenjkajući se oko teritorija. Tih 98 ljudi do 27. januara bilo je u zatvoru u logoru Hrasnica, a 44 iz „Silosa" izgubila su nadu da će ikad izaći“, seća se Šuvajlo.
Ovako se završilo
Logor je neprekidno funkcionisao za sve vreme rata u BiH a poslednji zatvorenici su ovaj logor napustili krajem januara 1996. godine, kada su logoraši oslobođeni po Dejtonskom sporazumu.
Prvi upravnik logora u silosu bio je Bećir Hujić, a njegov zamenik Halil Čović. Sredinom 1994. godine Hujić je smenjen, a na njegovo mesto je došao Čović, izraziti šovinista.
Logor je bio pod neposrednom komandom 109. Brdske brigade muslimanske Armije BiH čiji je komandant bio Nezir Kazić. Od 1995. godine logor je bio pod komandom 14. divizije muslimanske Armije BiH, na čijem čelu se nalazio Zaim Imamović, koji je kasnije poginuo. Štabovi ovih jedinica nalazili su se u neposrednoj blizini logora. Njihovi komandanti su često i lično dolazili u logor i znali su šta se u njemu događa. Isto tako i svi visoki muslimanski funkcioneri BiH su znali šta se u logoru „Silos“ događa, a među njima Alija Izetbegović, Ejup Ganić i drugi.
U logor u kom je bilo zatvorenik auzrasta od 13 do 85 godina dolazili su povremeno i predstavnici Međunarodnog crvenog krsta.