Radost i svojevrsna doza razočaranja, začinjena brigom kako ćemo i šta ćemo dogodine u Nemačkoj, ako u dva navrata nismo mogli i znali da izađemo na kraj s nejakim Bugarima. Istoriju smo pisali preko 70. i 134. reprezentacije sveta – Crne Gore i Litvanije...
Ništa tu ne bi bilo sporno da Piksi posle trijumfa nad Crnom Gorom (3:1) nije poručio:
„Matematički za Crnu Goru još nije gotovo... Pa, za nas jeste! Najbolje da me Bugari sapletu, pa neće moći tako“, rekao je Dragan Stojković u Beogradu.
I smejali su se tada mnogi, toj, pre svega, realnoj i iskrenoj izjavi čoveka koji je doneo toliko radosti naciji, što kao igrač, što kao selektor, ali malo je falilo da se Piksiju i fudbalskoj Srbiji ta njegova nonšalantnost žestoko obije o glavu.
Ti isti Bugari „bacili su na roštilj“ Orlove u drugom poluvremenu u Leskovcu, preokrenuvši rezultat i nateravši sve nas da strepimo i gledamo šta rade Mađari i Crnogorci.
Da nije tužno, bilo bi smešno. Na kraju hepiend, živeo Soboslaj...
Ko razume, shvatiće...
Pogodio je zatim i Babić, te u gradu, poznatom po najboljem roštilju u Srbiji, na neki gorak način nismo postali „dobar zalogaj“ za prežaljene Bugare. Trebalo bi da su pouke izvučene i da će selektor ubuduće pažljivije birati reči kada bude pričao o ciljevima.
Da se razumemo, svaka čast fudbalerima, kapa dole Piksiju što je postao prvi selektor u istoriji reprezentacije koji ju je odveo na dva vezana velika takmičenja. Velika je to stvar i zaslužuje da se proslavi i proslavilo se adekvatno u prestonici na veče utakmice, ali ostaje pomešan osećaj zbog drame i stresa koji su Orlovi servirali navijačima u Dubočici i onima kraj malih ekrana, kojima se izvinjavao kapiten Dušan Tadić.
Svestan je i on da su mnogi pretrnuli i bili u neverici zbog onog što se dogodilo u rasponu od deset minuta kada su nas „naglavačke“ okrenuli isti ti Bugari koje je Piksi (o)lako otpisao.
Dobila je Srbija ono što je tražila, biće u Nemačkoj na Evropskom prvenstvu, gde nije bila od 2000. godine, gde joj je po kvalitetu u konkurenciji sa Crnogorcima, Bugarima, Litvancima i Mađarima po kvalitetu, nesumnjivo i mesto.
Međutim, pitanje svih pitanja je kako ćemo se provesti tamo i šta nas tamo daleko čeka, kada se uzme u obzir da smo uspeli nemoguće?! Jer je osim mešanja sreće i razočaranja, stigao kao bolan sudar sa realnošću – pad u četvrti šešir.
U septembru prošle godine bili smo u drugom šeširu, skliznuli smo ubrzo u treći, da bi na samom kraju Srbija pala u četvrti, nakon što je iščupala bod protiv nejakih Bugara, koji su najurili Krstajića zbog brodoloma u kvalifikacijama.
I zato, reprezentacija koju pratim još od 2007. godine i kvalifikacija za EP u Austriji i Švajcarskoj gde nas nije bilo, sada je uspela nemoguće!
Uspela je da ode tamo gde nije bila četvrt veka, uspela je da se „saplete“ protiv Bugara u Leskovcu, uspela je da preko Lazovića u Razgradu u 96. minutu stigne takođe do boda, uspela je ponovo da primi gol u svakom mogućem meču, uspela je da dvaput remizira sa Bugarima, da dvaput izgubi od Mađarske, a da prekine agoniju dugu 24 godine i domogne se Evropskog prvenstva.
Ostalo, zaključite i dopunite sami po želji...
A da se ne bi ponovio Katar, gde su nam se dogodili Kamerun i Švajcarska, jasno je da će Piksi i Orlovi morati nešto drastično da promene u narednih sedam meseci, da ne bismo, po običaju, bili samo puki epizodisti.