Prisetivši se vremena kada su sa rediteljem Darkom Bajićem i osnaženi glumačkim bardovima poput Dragana Nikolića, Miše Janketića, Bore Todorovića, kao veoma mladi snimali seriju „Sivi dom“, Lečić kaže da je ta serija obeležila i njegovu i Žarkovu karijeru:
„To je bivša zemlja, Jugoslavija, i tada biti glumac - značilo je biti zaposlen, i ukoliko si dobar i ako se već na akademiji pokaže da si uspešan – to je značilo imati i posla i javnost. Nakon što je moja generacija u klasi Minje Dedića završila fakultet, akademiju je upisala generacija u kojoj su bili Žarko Laušević, Branimir Brstina, Sonja Savić, Bule Goncić, Zoran Cvijanović, Olivera Ježina“.
Lečić kaže da je Lauševića upoznao upravo tu, na akademiji:
„Minja je pozivao svoje starije studente da gledaju mlađe i kada sam prvi put video tu klasu, primetio sam i Žarka Lauševića. Bio je lep, šarmantan i očigledno talentovan. Zračio je divnom pozitivnom energijom“, seća se Lečić.
Njihov „glumački susret“ dogodio se sa čuvenom serijom „Sivi dom“, u kojoj su uloge Šilje i Crnog postale antologijske i prepoznate kao glumački vrhovi. Prisećajući se tog vremena i saradnje, Lečić kaže da su pre svega uspostavili divan kontakt:
„Jedan drugog smo razumeli i podržavali. Sa popularnošću serije mi smo postali antagonizam i ta podela je bila toliko aktuelna, jer je serija bila veoma gledana, da su majke savetovale svoje ćerke da nikako ne smeju da budu sa momkom kakav je Crni, nego sa nekim poput Šilje. To je bilo vreme u kome se televizija gledala, vreme kada nije postojalo mnogo kanala. Sećam se da kada je 'Sivi dom' prikazivan, nikog nije bilo na ulici. To je bila prva snažna popularnost koja se desila i Žarku i meni“.
To što su igrali pored glumačkih bardova, stvorilo je, kaže Lečić, posebnu atmosferu:
„Bila je to velika serija koja je podrazumevala mešavinu iskustva i nove energije i mladosti koja je tu buktala. Snimalo se mirno, a ne panično kao što se danas radi. Scene su se stvarno razlagale i dešavale kako u životu tako i ispred kamere. Imali smo priliku da se družimo i razgovaramo i stvorili smo novi senzibilitet koji je očigledno posle počeo da dominira u toj vrsti posla. Darko je postavljao scene, a mi smo to rešavali iz ugla ljudi koji su se snažno identifikovali sa sudbinom likova i situacijom u kojoj smo se zatekli. To je delovalo na sve nas stimulativno toliko da smo se povezali i voleli i cenili međusobno“.
Lečić ističe da prijateljski i bratski odnos koji je izgradio sa Lauševićem tokom snimanja „Sivog doma“ nikada nije prestao:
„Bez obzira šta se dešavalo, a dešavalo se i u njegovom pa kasnije i u mom životu, neke stvari koje nisu bile u skladu sa onom vrstom slave i pozitivizma koje smo doživeli kroz svoju profesiju – ostali smo bliski“.
Kasnije nisu mnogo radili zajedno, putevi su im se razišli, ali kontakt nikada nisu prekinuli:
„Možda nije bilo ni takvog teksta ni takve teme da konfrotiraju dve energije, dva autentična glumca koja mogu u razmeni dosta da doprinesu da publika uživa u tome. Mislim da su se više oslanjali na to da dve zvezde u tom trenutku nose pojedinačno, autentično neke priče, bilo filmske ili pozorišne. Ali mi smo se pratili. U nama nije bilo nikakve sujete. Naprotiv, bili smo saveznici i podržavali smo jedan drugog“.
Glumac Branislav Lečić je sa tugom primio saznanje o bolesti i smrti svog kolege i prijatelja, potpuno različito od stihova pesme „Neću plakati, srce mi je puno radosti“ iz serije koja ih je zauvek spojila:
„Razgovarali smo telefonom. Nikada nije govorio o bolesti niti je dozvoljavao da ga bilo ko sažaljeva po bilo kakvoj osnovi. Bio je nabijen životom, pozitivan čovek. Duhovnost u njemu je bila jaka. Bio je talentovan za više stvari, slikao je i pisao. Bio je čovek koji je sa svojom dušom doživeo strašnu sudbinu. Nije preskakao svoju krivicu. Kada smo u par navrata dotakli tu temu, shvatio sam dubinu njegove patnje. On je čovek koji je prilično svojom savešću i teškim osećanjima ugušio jedan deo svog kapaciteta koji je možda mogao da mu produži život. Žarko je u tom smislu bio jako pošten čovek“.