„Mija Aleksić je mnogo više od prostog zbira svojih uloga. On je kroz svoj opus kreirao jednu pojavu koju osećamo kao blisku, koja nas prati kroz vreme i koju iznova prepoznajemo, i koja nam, na ležeran i duhovit način, može reći mnoge istine o nama samima“, istakao je na otvaranju izložbe direktor Jugoslovenske kinoteke Jugoslav Pantelić.
Na izložbi autora Bobana Stefanovića posetioci prizemlju u zgrade Jugoslovenske kinoteke mogu da vide filmske postere, izbor fotografija i informacije o značajnim momentima u dugoj i plodnoj karijeri Aleksića.
Predstavljeni su Aleksićevi portreti velikog formata na kojima je prikazan u različitim uglogama, kao i nagrade koje je osvojio za filmsko i televizijsko stvaralaštvo.
Pantelić istakao je da je Mija Aleksić jedan od simbola našeg filma, a da nas ova izložba podseća na njegove pojedinačne umetničke domete, ali i poziva da sagledamo, sa vremenske distance, njegovo nasleđe i značaj za našu kulturu.
Izložba povodom sto godina od rođenja Mije Aleksića
© Tanjug / Milja Stijović
Uspešno se bavio pozorištem i radijom, dok su ga film i televizija učinili prepoznatljivim za najširu publiku i u tim medijima je kreirao onu svoju glumačku personu koja je postala deo naše kulture i sećanja, rekao je Pantelić.
Ocenivši da je najupečatljivije role ostvario pedesetih, kada se postavljaju temelji naše kinematogafije i televizije, i šezdesetih godina, kada oba medija dobijaju pun kreativni zamah, pomenuo je filmove Puriše Đorđevića, Žorža Skrigina, Soje Jovanović, kao i tv seriju „Servisna stanica“ Radivoja Lole Đukića:
„U tom periodu Mija Aleksić uspostaviće glavne obrise svoje glumačke pojave, bazirane pretežno na komici, koristeći širok dijapazon sredstava gestikulacije, mimike i govora, ali uvek odmeravajući intenzitet u skladu s karakterom i tonom celokupnog filma. Stoga se čini da je uvek glumio s lakoćom i feleksibilnošću, elegantno se krećući između odmerene i svedene mikroglume krupnog plana, sve do izražene ekspresivnosti lica i tela, na granici slepstika. S druge strane, karakteri koje je tumačio sledili su nit koja je našoj kulturi oduvek bila svojstvena, a to je društvena i mentalitetska komedija, koja tradiciju vuče od Nušića, čije je junake više puta igrao“.
U nastavku karijere, podsetio je Pantelić, Mija Aleksić je pokazao je da je i te kako sposoban da iskoči iz uspostavljenog okvira i uhvati se u koštac sa dramskim i tragičnim karakterima u kojima se ogleda ponor ljudske duše, kao u „Čoveku iz hrastove šume“ Miće Popovića ili „Biće skoro propast sveta“ Saše Petrovića, da bi svoj opus zaokružio vraćajući se komediji, ali u malo izmenjenom vidu, poput stilizovanog sveta Slobodana Šijana ili realističnijeg tona političke komedije u kombinaciji sa filmom o odrastanju Gorana Paskaljevića:
„U oba slučaja Mija Aleksić je stvorio neponovljive junak, čije su replike postale i deo folklora".
Nagrade i lični predmeti koje je Kinoteka dobila od porodice Aleksić zauzeće u toku naredne godine svoje mesto u okviru Legata Mije Aleksića.
Dokumentarna izložba, čiji je autor Boban Stefanović, prvi put je predstavljena publici u Gornjem Milanovcu na dan rođenja Mije Aleksića, 26. septembra, i to u Kulturnom centru koji od ove godine nosi njegovo ime. Istog dana u Kinoteci je počela retrospektiva filmova jednog od naših najpopularnijih glumaca, sa dvanaest ostvarenja različitih žanrova u kojima je plenio talentom i za komične i za dramske role.
Neke od svojih najboljih uloga Mija Aleksić ostvario je u filmovima „Na mesto, građanine Pokorni" (1964) Radivoja Lole Đukića, „Čovek iz hrastove šume" (1964) Miodraga Miće Popovića, „Skupljači perja" (1967) Aleksandra Saše Petrovića, „Pusti snovi„ (1968) Soje Jovanović, „Varljivo leto ’68" (1984) Gorana Paskaljevića.