Ovako je umetnik Mrđan Bajić izrazio zahvalnost akademiku, pesniku, dramskom piscu Ljubomiru Simoviću, što je u zbirku svojih eseja „Čitanje slika“ uvrstio prikaz i njegovih dela, podsetivši na Brehtov citat o generaciji u kojoj se smeju samo oni koji nisu čuli vesti dana.
Treće dopunjeno izdanje knjige „Čitanje slika“ Ljubomira Simovića u izdanju Srpske književne zadruge predstavljeno je u Biblioteci grada Beograda.
Promocija je izazvala veliko interesovanje Simovićevih čitalaca i poštovalaca koji su u redu čekali njegovu posvetu.
Predstavljena knjiga Ljubomira Simovića "Čitanje slika"
© Sputnik / Marija Jakovljević
Lubarda prodaje jastoge, Kosta Hakman nudi ribe
„Nije moje da govorim o sopstvenoj knjizi. Bilo bi prirodnije da sedim među vama i da slušam što govore oni koji su za to nadležni. Međutim, nečim moram i ja da ispunim ovo veče. Pošto ja o slikarima i vajarima, i slikama i skulpturama nisam pisao samo u esejima nego i u knjigama poezije, imam pesme i o holandskim, španskim slikarima i najviše našim“, naglasio je Simović, čiji se komadi „Putujuće pozorište Šopalović“, „Čudo u Šarganu“ i „Hasanaginica“ igraju sa velikim uspehom na scenama srpskih pozorišta.
Simović je pročitao pesme „ Pred slikom Brod ludaka Hjeronimusa Boša“ i „Riba sa dva repa“ (iz još neobjavljene zbirke poezije).
„To ime nosi kafana koju sam izmislio na osnovu onih koje poznajem, na ušću Save u Dunav. U toj kafani za svaki od stolova vode se različiti razgovori pa za jednim su se našli ljudi koji prate slikarstvo ili se slikarstvom bave. Među njima se vodi ovakav razgovor: Da se ja pitam ja bih slikare upisao u ribarski esnaf ili sindikat. Ne bi mi bilo teško da zamislim uz pomoć Brojglera morsku luku i u morskoj luci riblju pijacu na kojoj Lubarda prodaje raka i jastoga, kraj njega Kosta Hakman nudi ribe, Žon Everet Mile sveže haringe, a Milo Milunović tegli korpu sa ribama, korpu sa rakovima, ražu, veliku vršu i nudi plodove mora i ribu….“.
Zbirka eseja o delima značajnih srpskih umetnika
© Sputnik / Marija Jakovljević
Poetski reper naše tradicije
Mrđan Bajić je istakao da generacijski pripada onima kojima je prvo iskustvo teatra i poezije vezano za drame i poeziju Ljubomira Simovića:
„U mom privatnom univerzumu Ljubomir Simović je zajedno sa Vaskom Popom i Danilom Kišom formativni, saznajni i poetski reper naše tradicije. Poslednjih decenija sa nestrpljenjem čekam svaki intervju Ljubomira Simovića da bih bolje razumeo ono što se ne može razumeti, a to je realnost koju živi ova zajednica“.
U knjizi „Čitanje slika“ Simović, smatra Bajić, reflektuje mali tinjajući razdor koji postoji između vizuelnih umetnosti i književnika:
„Kada poslušate priče iz detinjstva Ljubomira Simovića, čućete ogromni opseg doživljaja - okupacija, vojnici, bombe, avioni, sklonište u trezoru banke, izbegavanje smrti za pet minuta, toplina porodice, školski drugovi, komšiluk, učenje i stvaranje. Da tome dodam i opšte saznajno-iskustvene agende - ratovi, genocidi, gradnja države i njeno razaranje, bratstvo onda krvavo nejedinstvo, hipi pokret, put na Mesec, transplantacija srca, nesvrstani, svrstani, atomske bombe, visoka gradnja, internet i konačno mobilni telefoni. Sve to je moralo da stane u opšte, naše i pesnikovo iskustvo, kao i kada je pevao 'I meni se spava i meni se spava'. Ovako nabrajam da bih zaključio da je sa toliko ličnim i globalnim iskustvom, pesnik toliko toga uspeo da pročita u slikama koje je za nas čitao i u ovoj knjizi za nas napisao“.
Sveto i svetlo su neke od najfrekventnijih reči u Simovićevom opisu, poeziji i našim životima
© Sputnik / Marija Jakovljević
Ovo doba pamtićemo po učinku Ljubomira Simovića
Pisac i književni kritičar Mileta Aćimović Ivkov primetio je kao ključni i najčešći izraz u Simovićevim tekstovima - svetlost i sveto:
„Sagledavanje svetlosti u onome što je svakodnevno odlika je i najboljih pesama Ljubomira Simovića. Sa ličnom naklonošću prema angažmanu umetnika koji uzima tamnu stranu naše savremenosti za svoj materijal, pokazuje simpatiju i želju da kroz pesničku figuru, izrazito višeslojnu umetničku sliku u izrazu i sugestiju vama ukaže na potrebu da i vi, kao što i on čini, da u svakodnevnom prizoru, gledajući dalje i misleći dublje, vidite ono što je svetlo, sveto i važno. Sveto i svetlo su neke od najfrekventnijih reči u Simovićevom opisu, poeziji i našim životima“.
Pesnik, esejista, dramski pisac uzeo je, naglasio je Ivkov, da opisuje i tumači dela slikara još kada je počeo da piše i objavljuje svoje znamenite pesničke knjige i dramske tekstove:
„Ta delatnost koju možemo nazvati pobočnom postala je konstanta u njegovom intelektualnom i stvaralačkom životu zbog toga što je Ljubomiru Simoviću bilo potrebno da ono što je video u umetničkim delima slikara i skulptora prepozna i u sopstvenom životu, da njihova umetnička sugestija, njemu pomogne da dođe do vlastitih stvaralačkih uvida. Doba u kome nam je dato da trajemo pamtićemo ga i po učinku Ljubomira Simovića“.
Većina tekstova u knjizi „Čitanje slika“ izgovoreni su kao besede na otvaranju izložbi odabranih umetnika, koje je Simović birao iz ugla naklonosti i dubinskog razumevanja njihovog stvaralaštva – „po srodnosti, sklonosti ili po duši“.