Poput gvozdene loptice zarobljene u fliperu deluje ova Piksijeva Srbija. Odbija se od šta stigne, bez zadrške!
Nije dobro!
Čini se da je (o)lako potrošena fudbalska sreća kada su nam se Bogovi osmehnuli u Lisabonu, jer posle toga ekipa ni na kom polju nije odmakla, napredovala.
Lako smo pali na velikoj pozornici u Kataru. Otišli smo sa visokim ciljevima, nadali se minimum nokaut fazi, bilo je i onih koji su se usudili da kroz medije plasiraju priču da Piksijeva Srbija ima znanje i kvalitet da igra možda i četvrt, pa i polufinale Svetskog prvenstva, ali ništa od toga.
Dogodila se ponovo Švajcarska, dogodio se Kamerun, i jelte Brazil...
Bod. Premalo! Onda se ekipa brže bolje vratila kući i stavljen je novi cilj! Cilj svih ciljeva u vidu odlaska na Evropsko prvenstvo, gde nas nije bilo od čuvene 2000 godine i turnira u Belgiji i Holandiji.
U grupi sa Crnom Gorom, Litvanijom, Bugarskom i Mađarskom, bilo bi čudo ne završiti u najbolje dve selekcije i ne otići „prvim avionom“ u Nemačku 2024. godine.
Ali, mi Srbi obožavamo da zakomplikujemo relativno lake stvari i da na teži način realizujemo ciljeve.
Dva poraza od Mađarske identičnim rezultatom (2:1), te kasni remi u Razgradu (1:1) golom Darka Lazovića, gde je Srbija prethodno pokazala sve boljke, naterali su nas da shvatimo i prihvatimo da nismo nikakva fudbalska velesila!?
Da, imamo dobre igrače, ali ne, oni ne igraju više u vrhunskim klubovima. Aleksandar Mitrović i Sergej Milinković-Savić Evropu su zamenili Saudijskom Arabijom gde se okuplja trenutno najbolje što fudbal ima. Dušan Tadić je u poznim igračkim godinama, njegov imenjak Vlahović je češće povređen nego što je na terenu u godinama kada bi trebalo da igra svaku utakmicu, Luka Jović i dalje luta po klubovima... Na sreću fudbalskim.
Dva poraza od Mađarske potvrda su da su Mađari sa Italijanom Marko Rosijem kao selektorom, ozbiljna reprezentacija, ozbiljan kolektiv, takmičarski našpanovan i zato prolaze tako dobro u kvalifikacijama u poslednje vreme.
A gde je Srbija, gde smo sada mi? Mi smo na početku, isto kada je Piksi stigao pre dve i po godine i pompezno najavio, kasnije i ispunio da ćemo otići na Mundijal.
Najavio je i sada Mister da će odvesti Srbiju na Evro, gde nije bila od 2000. godine. Ali, da li bi smelo da bude drugačije?
Da li bi pre nas tamo trebalo da ode Crna Gora, Litvanija i Bugarska? Teško! Opet, ništa još nije gotovo. Rasprodato je više od pola Marakane, stižu u utorak (20.45) Crnogorci koje smo „tukli“ usred Podgorice s dva gola Vlahovića.
Čud(n)o bi bilo da u pretposlednjem kolu na našem terenu ne opravdamo ulogu apsolutnog favorita. Ali, fudbal je nepredvidiv, lopta je okrugla i svašta može da se dogodi.
Svašta je moglo da se dogodi i u Budimpešti, kada su fudbalski Bogovi za razliku od meča u Lisabonu, ovoga puta Piksiju i njegovim učenicima okrenuli leđa.
Surovo je bilo!
Dva poništena gola za manje od dva minuta, dve stative u dve sekunde i gomila propuštenih šansi i rezultat je bio da se selektor bar dvaput, onako iskreno, prekrstio.
Jer, lopta je okrugla, a fudbal neretko surov i nepredvidiv.
Ostaje nam samo da se nadamo da će se selektor Dragan Stojković Piksi vratiti svojim prvobitnim trenerskim postulatima, sa tri pozadi, lepršavo i na gol više! Bilo je tako u Japanu, kasnije u Kini, prenelo se i na Srbiju.
Tražio je na sav glas i dobio ratnike u Mađarskoj, ali u Beogradu nam trebaju i ratnici i „umetnici“ koji će izaći na kraj sa Crnogorcima, jer i oni takođe protiv Srbije vide i jure šansu da ostanu u igri za plasman na Evropsko prvenstvo.
Šta god da bude, kako god da se završi, jasno je da ekipa nije odmakla od kada je stigao Piksi, da nije napravljen apsolutno nikakav iskorak ni na kom kolosek. Igranje na Evropskom prvenstvu, gde nam je mesto, zahteva viši nivo ukoliko ne želimo da bude samo puki učesnici, kao što je to bio slučaj u Kataru...