Komunalno preduzeće koje održava groblje u zadarskoj opštini Vrsi zatražilo je od udovice da kroz dve nedelje ukloni ćirilični natpis na nadgrobnoj ploči njenog pokojnog muža, što je porodica odbila. Hrvatski profesor i politički analitičar Žarko Puhovski opisuje celu situaciju kao još jednu priliku da neko od političkih funkcionera, u ovom slučaju direktor firme „Vrsi Infrastruktura“ Zdenko Kojić, pridobije jeftine političke poene.
Kojić se poziva na Zakon o upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina, tvrdeći da su ćirilična slova na grobu „provokacija“.
Službeno pismo u Republici Hrvatskoj je latinica, a neko drugo pismo javno može da koristi samo manjina koja čini 30 odsto stanovništva, što ovde nije slučaj, izjavio je Kojić, dodavši da je čitav slučaj za njega „nepoštovanje Republike Hrvatske“.
Puhovski odbacuje ovakve tvrdnje kao besmislene, podsećajući da je zagrebačko glavno groblje puno grobova ispisanih na ćirilici, hebrejskom, nemačkom, mađarskom jeziku. On hrvatsko proterivanje ćirilice povezuje sa relativno nedavnim prijemom Hrvatske u Evropsku uniju.
To je nastavak jednog talasa histerije zbog ćirilice koji je započeo pre sada već desetak godina, interesantno, tačno nakon ulaska Hrvatske u Evropsku uniju. Tad su ljudi na političkoj desnici shvatili da ne postoji više „veliki brat“ koji kontroliše situaciju. To je u Vukovaru imalo niz posledica i privremeno je smireno, ali nije rešeno kao problem. Neko se očigledno u zadarskom zaleđu prisetio da bi na ovaj način mogao da dobije poneki politički poen, govori Puhovski za Sputnjik.
(Ne)razmišljanja omladine
Sputnjikov sagovornik iz Hrvatske ne veruje da ovakva dela menjaju stanje u društvu, već isključivo na političkoj lestvici. On navodi da je, suprotno ustaljenom mišljenju, veći deo mladih ljudi danas potpuno neutralan i nezainteresovan za ovakve sukobe, dodajući da uvek postoji i manja, radikalnija grupacija koja pomenute sukobe nastavlja da produbljuje.
Nas u ovom trenutku „spasava“ politički idiotizam, odnosno to što veliki broj mladih ljudi uopšte nema elementarnog političkog pojma šta se to desilo i šta se dešava sa Hrvatskom, bivšom Jugoslavijom, pa i sa svetom.
Profesor Puhovski smatra da je političko aktiviranje ljudi koji ne bi bili radikalni u nacionalističkom smislu postupno dolazi do izražaja, ali da čitav proces polako teče. Po njegovom mišljenju, ključ deradikalizovanja omladine krije se u kući. To bi značilo da se incidenti poput ovog ne mogu rešavati ni u školi ni putem javnih medija, iako oni mogu da pomognu, već promenom unutar porodice i „slabljenjem patrijarhalne strukture“.
Meni se čini da se precenjuje uloga škole. Jugoslovenska škola nas je učila tome da su partizani uvek u pravu, da se sve događalo kroz tol'ko i tol'ko ofanziva, da su drugi bili okupatori i domaći izdajnici, a Jugoslavija se svejedno raspala. To se upravo dogodilo iz razloga što je većinski broj ljudi više verovao lažima koje su slušali kod kuće, nego lažima koje su se pričale u školi. U školi su lagali iz ideoloških razloga, kod kuće su lagali iz familijarnih razloga, pošto su jedni bili na jednoj strani umesto na drugoj pa se ta strana protežirala.
Hrvati kao antisrbi
Profesor istorije na beogradskom univerzitetu, Čedomir Antić, napad na nadgrobne spomenike u zadarskom zaleđu ne smatra posledicom istorijskog nasleđa, već izražene i sveprisutne propagande koja se iz državnog vrha preliva na sve strukture.
To svakako nije posledica nekog lošeg istorijskog iskustva, već snažne i opšte državne i verske propagande i u izvesnoj meri paradoksu, budući da smo prošle godine imali priliku da čujemo tvrdnju hrvatskog akademika da je ćirilica hrvatsko pismo, ali ovakvo delovanje pokazuje kolika je to zapravo laž, govori Antić za Sputnjik.
On smatra da ovaj bizarni incident govori o tome koliko je identitet hrvatskog naroda vezan za srpski identitet i koliko je teško odrediti šta je to Hrvat, ako se prethodno ne istakne da to nije Srbin. Antić na sporni događaj gleda kao na specifičan problem koji nigde drugde na Balkanu ne postoji i koji se sada prikazao na mikro nivou, u maloj sredini, gde osim na početku rata 1991. godine nije bilo preterano loših iskustava u odnosu Srba i Hrvata.
Protest protiv ćirilice u Hrvatskoj
© AP Photo / Darko Vojinovic
Reč je očigledno o jednom narodu koji je u 19. veku bio na ivici nestanka i koji je na ilirizmu, jugoslovenstvu, ali i na interesima imperija, snažnom antisrbizmu i antirusizmu, formiran tako da identitetski može da opstane samo ističući i podvlačeći razliku sa Srbima.
Tvrdnju da će Srbi „ostvariti pravo“ na ispisivanje nadgrobnih ploča na svom jeziku i pismu ukoliko ispune kvotu od 30 odsto udela stanovništva na određenom mestu, Antić opisuje kao suludu, ističući da time hrvatske vlasti krše građanska i ljudska prava svojih građana srpske nacionalnosti. Pomirenja između Srba i Hrvata, kaže, neće nikada biti, dokle god bude postojala hrvatska nacija u onom obliku u kojem je formirana u 19. i 20. veku.