Premijer Kanade Džastin Trudo nije preuzeo odgovornost niti se izvinio što je u kanadski parlament pozvan bivši vojnik SS divizije „Galicija“ Jaroslav Hunka, koga su tom prilikom pozdravili svi okupljeni, uključujući i Trudoa i ukrajinskog lidera Vladimira Zelenskog koji je boravio u poseti toj zemlji.
Ovacije Trudoa i Zelenskog nacističkom zločincu
Svu krivicu za skandalozni incident preuzeo je predsednik Donjeg doma kanadskog parlamenta Entoni Rota koji je i predstavio ukrajinskog SS veterana okupljenima. Oni su ga, uključujući Trudoa i Zelenskog, pozdravili ovacijama. Rota je predstavio Hunku kao „borca za ukrajinsku nezavisnost protiv Rusa tokom Drugog svetskog rata“.
SS divizija Galicija (14. Waffen Grenadier Division der SS) pobila je ukupno između 120.000 i 200.000 Jevreja, Poljaka, Rusa i Belorusa tokom Drugog svetskog rata. Preživeli pripadnici SS divizije predali su se 1945. godine u Klagenfurtu Englezima koji su ih „umesto po logorima, zatvorima, na sudovima i na vešalima i na streljanima“, smestili na „jadranske peščane plaže u Felinijevom Riminiju“.
Bivši vojnik SS divizije „Galicija“ Jaroslav Hunka (desno) u kanadskom parlamentu.
© Tanjug / Patrick Doyle/The Canadian Press via AP
Iste godine, u Velikoj Britaniji slobodno je živelo oko 8.000 pripadnika SS Divizije „Galicija“, a jedan deo njih kasnije se iselio u Kanadu.
Kontinuitet zapadnog antifašističkog nacizma
Ovacije ukrajinskom nacisti u kanadskom parlamentu nije prvi fašistički incident kolektivnog Zapada, koji je po svom samorazumevanju – antifašistički.
Da antifašistički Zapad nije gadljiv na fašizam videlo se još po okončanju Drugog svetskog rata. Primera radi, odavno se zna da su gotovo svi Hitlerovi stručnjaci ekspresno zaposleni u američkim institucijama za razvoj oružja za masovno uništenje, bez da ih je iko išta pitao o mračnoj prošlosti.
Zapadna podrška kojekakvim (neo)nacističkim režimima od 1945. do danas odavno je opšte mesto. Pomenimo samo režim generala Augusta Pinočea u Čileu, odgovoran za smrt više stotina hiljada ljudi, koji je pre pola veka uzjahao vlast pučem na krilima CIA.
Istovremeno, uz prisnost sa kojekakvim (neo)nacistima, zapadni lideri ne libe se da svoje neprijatelje nazivaju – fašistima. Tako da je, po zapadnoj propagandi, ruski predsednik Vladimir Putin, sin heroja Crvene armije – fašista, dok su „azovci“ i ostali sledbenici „ukrajinskog Pavelića“ Stepana Bandere – antifašisti.
Bizarnost antifašističkog fašizma po Zapadnom modelu viđali smo i na našim prostorima. Tako da sledbenici Bakira Izetbegovića, sina osuđenog saradnika nacista iz tzv. Handžar divizije, nazivaju fašistom Ratka Mladića, sina palog partizanskog borca.
Zapad „dosledno“ zloupotrebljava nacizam
Sociolog dr Srđan Šljukić, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu kaže za Sputnjik da Zapad često žmuri na evidentne pojave rehabilitacije nacizma i fašizma, dok sa druge strane inputira iste te „vrednosti“ tamo gde ih nema. A to nam pokazuje da je odnos prema ideologijama kolektivnog Zapada, pre svega SAD, zapravo instrumentalne prirode.
„To zapravo znači da oni fašizam i nacizam upotrebljavaju onda i onako kako to njima koristi. Dakle, kod kolektivnog Zapada ne postoji nikakva doslednost kad je reč o vrednostima i ideologiji. Za njih postoje samo njihovi trenutni interesi. Znači, ako im je sada oportuno i za njihove interese poželjno da oni promovišu takve osobe poput ove u kanadskom parlamentu, onda će to i uraditi, i neće ni trepnuti. I da se razumemo, mi te pojave vidimo na više mesta. Naročito u Ukrajini, ali ne samo u Ukrajini“.
Istovremeno, kolektivni Zapad nastoji da ceo svet ubedi da na Zapadu postoji jedna doslednost kad je reč o ljudskim pravima i demokratiji, ali primer iz kanadskog parlamenta pokazuje da na Zapadu nema nikakve ni iskrenosti, ni doslednosti.
Kruni se medijska dominacija Zapada
Ta nedoslednost kod ljudi prolazi zato što je Zapad dominantan u medijskoj sferi, može da prodaje rog za sveću i inputira nacizam i fašizam onima koji s tim nemaju nikakve veze, dok sa druge strane pokazuje potpuno slepilo za sasvim očevidne primere vezane za tu ideologiju. Međutim, Šljukić pretpostavlja da će se u jednom trenutku nestati ta vrsta medijske premoći Zapada.
„Ona je već dobrano nagrižena i nipošto više nemamo onakvu situaciju kakvu smo imali pre 30, 20, ili deset godina. Tu se stvari menjaju i možemo primetiti trendove koji idu u pravcu erozije zapadne dominacije u medijskoj sferi. Ona još postoji, ali se kruni“.
Međutim, kad je reč o reakcijama javnosti u zemljama kolektivnog Zapada, teško da će doći do značajnijeg obrta i ozbiljnijih reakcija na manipulacije poput ove koju smo videli u i oko kanadskog parlamenta.
„Ozbiljno sumnjam da može doći do nekog velikog obrta, zato što se tu ne radi samo o nekakvoj medijskoj manipulaciji već tu su i dublji istorijski razlozi, nešto što se taloži dugi niz godina i što je povezano sa duboko utkanim interesima u tkivo zapadnih društava“, zaključio je Šljukić.