Vest o smrti jednog od najznačajnijih srpskih pozorišnih reditelja iznenadila ga je i šokirala:
„Sinoć sam bio u poseti jednom prijatelju u bolnici i vraćajući se kući, javio mi se prijatelj iz Crne Gore koji mi je rekao da je Jagoš preminuo. To je jedna od onih užasnih vesti kada ne možete da prihvatite i ne razumete to što vam govore“.
Planirao da režira komad o Milunki Savić
Pre tri dana su razgovarali telefonom o komadu koji je Marković trebalo da režira u Zvezdara teatru:
„Imali smo dogovor da u decembru počne da radi jednu lepu, malu, kamernu predstavu. Bio je raspoložen, raspitivao se o terminima zato što je već imao zakazane probe za novi komad. Rekao mi je da se iz Kotora vraća krajem meseca i da će mi se javiti kada dođe da se nađemo u Zvezdari i dogovorimo oko svega u vezi predstave. Uvek temperamentan i sa povišenom kreativnom temperaturom, sa radošću je pričao da će ući u tu priču. To je zapravo komad o Milunki Savić. Pošto se sledeće godine obeležava 110 godina od početka Prvog svetskog rata želeli smo da zajedno napravimo posvetu toj veličanstvenoj ženi“.
U razgovoru su se dotakli i gostovanja „Urnebesne tragedije“ u Budvi koje je prošlo fantastično sa pozivom da gostuje u još nekim gradovima:
„Kada sam jutros video vesti o njegovoj smrti, ponovo sam se iznenadio. Sve sam mislio da je ono sinoć bila neproverena vest. Da li je moguće da čovek u punoj kreativnoj i životnoj snazi nestane u trenutku? Naše poznanstvo i prijateljstvo dugo 30 godina, ispunjeno predstavama koje je radio po mojim dramama i onim koje je režirao u Zvezdari, prekinulo se u sekundi. Taj naziv 'Urnebesna tragedija' postao je simboličan kao poslednja njegova režija u Beogradu“.
Pojavio se odjednom i osvojio sve
Upoznali su se kada je Markovićeva predstava „Kate Kapuralica“ gostovala u Kovačevićevom Zvezdara teatru:
„Bio sam fasciniran kada je napravio tu svoju, možda najčuveniju, predstavu. Bio je četvrta godina ili je možda tek završio akademiju. Bio sam iznenađen darom i neverovatnom energijom kojom je ta predstava zračila. U većini svojih predstava je imao tu renesansno-mediteransku raskoš. Retki su trenuci u istoriji našeg pozorišta kada se pojavi mlad čovek i postavi visok standard. Ljudi se kale i grade kroz manje predstave i idu putem korak po korak, a on je odjednom napravio nešto što je bilo čudno i što je osvojilo i publiku i ljude koji se bave pozorištem, naročitio glumce. Umeo je da radi besprekorno sa glumcima koji su mu verovali. Često je radio i scenografije. Za ovu moju predstavu je napravio jednu od najlepših scenografija koje sam video u mojim komadima do sada“.
Otišao je, kaže Kovačević, u kreativno najboljim godinama:
„Mogao je narednih 15-20 godina da radi gospodski i mirno. Kada razmišljam o svemu tome, počevši od samog sebe i mnogih ljudi sa kojima sam više od pola veka radio, mogu reći da je mnoge ljude ta zavisnost od nikotina koštala života. Nažalost je tako. To je možda poruka i pouka mladim ljudima da je zavodljivost tog opijata pogubna. To pričam u ime desetina mojih prijatelja. Jagoš je nažalost pušio kao Bata Stojković. Verovatno je to uzrok njegove iznenadne smrti. Bio je raspoložen pre tri dana. Sigurno je u pitanju srce“.
Jagoš Marković preminuo je 22. septembra u 57. godini.
Režirao je više od pedeset predstava za koje je osvojio veliki broj najznačajnih nagrada.