Priča o baka Vidi, odvela je reportera Sputnjika do jednog od najstarijih kraljevačkih sela Pekčanice, nekada srednjevekovnog naselja koje je kralj Stefan Prvovenčani darovao žičkom eparhijskom vlastelinstvu.
U selu smeštenom podno Jelice planine, kuće i domaćinstva razbacane po stranama i kosinama, samo im crveni krovovi vire iz zelenila, ko glave čioda zabodenih u sred proplanaka.
Svakodnevna molitva baka Vide za duše stradalih ratnika na spomen česmi
© Sputnik / Lola Đorđević
Rastojanje do prvog komšije neretko se računa u kilometrima, kao i do najbliže prodavnice, škole, doktora... Put do baka Vidine kuće seoski, ponegde malo tucanika zapršti pod točkovima, ali uglavnom zemlja i prašina.
Razmišljam, kako li je njim putovati kad kiše zemlju raskvase i ilovača se u glib pretvori, ili kad sneg zaveje a mraz planinu okuje.
Put se odjednom završava na proplanku pred kućom od crvenih cigala ispred koje nas dočekuje baka Vida.
Baka Vidina kuća
© Sputnik / Lola Đorđević
„Ko je to meni došao“, govori, dok širi ruke ne bi li mene i moje pratioce nekako sve odjednom zagrlila, ne sluteći da je toplinom glasa i osmehom već to učinila.
Samoća, život i lične tragedije, godove na licu joj iscrtale, a leđa se od kostobolje savila, ko da se obližnja planina na njih naslonila. Poziva nas da u njen skromni dom uđemo, da se poslužimo, „umorni ste od puta, veli, da se malo osvežite, dušom danete“.
Baka Vida rado dočekuje kako reportra Sputnjika, tako i sve one koji navrate u njen skromni dom u planini
© Sputnik / Lola Đorđević
Ovako je to bilo…
Reč joj reč sustiže, kao da se boji da joj štogod ne zamerimo. Nakon posluženja, sedamo u hlad ispod stare dženarike da bismo čuli priču o spomen česmi i stradanju srpskog vojnika i seljaka na ovim prostorima.
Tog novembra 1915. godine, dok su žitelji Kraljeva sa zebnjom živeli prve dane pod austrougarskom agresijom, na okolnim brdima odigravale su se žestoke borbe. Brdo Jajinci bilo je prekopano rovovima, u kojima su se hrabri ratnici 4. pešadijskog puka trećeg poziva Vojske Kraljevine Srbije suprostavljali brojčano nadmoćnijim austrougarskim trupama.
„Tokom žestokih borbi stradalo je dosta naših vojnika. Na brdu Jajinac, iznad kuće baka Vide, nalazi se i danas grob u kome počivaju kosti četvorice, za sada imenom nepoznatih, ratnika–artiljeraca iz sastava Užičkog odreda koji su poginuli na tom položaju 9. novembra 1915. godine i tu sahranjeni“, objašnjava major u penziji Rade Vukosavljević, autor edicije „Kraljevo u velikom ratu“.
Spomen česma podignuta u čast palih ratnika
© Sputnik / Lola Đorđević
Njima u čast, kao i svom stricu Miloju, koji je takođe život dao za otadžbinu, baka Vidin svekar Raica Bakšunović je kraj izvora postavio spomen ploču . Čuvali su Bakšunovići uspomenu na bezimene ratnike. Molitvom ih se sećali, sveće palili.
Štedelo se i na voštanici
U teškim vremenima i voštanica se štedela. Gorela bi tek da se moliva očita, a onda gasila. Da bi se i za sutra imalo. I tako godinama, decenijama. Voštanica i molitva, u amanet je baka Vidi ostavljena. Poput zaveta, koji Vida nije pogazila. Ni kada je udovica poostala,sa dvema tek prohodalim devojčicama, ni kada su se ćerke udale i u grad odselile, a ona sama u planini ostala, spomen česmu nije ostavljala. Više od 63. godine.
I kada „zvezda upeče“ i kada sneg planinu zaveje, odlazi do izvora, da poginule u molitvi pomene, jer, kako ponavlja, „ko će, ako ne ja.“
Baka Vida i reporter Sputnjika
© Sputnik / Lola Đorđević
Kao što je starica iz životnih padova ustajala, tako je i česma bila rušena, skrnavljena, ploča u blato bacana, ali u blatu, nije ostala, već je česma podignuta u čast palih ratnika novim sjajem zasjala. Zajedno sa ćerkama Zorom i Snežanom, i Savetom Stojković (čiji je muž nestao na Kosovu i Metohiji) 2011. godine, Baka Vida je obnavila spomen obeležje, ispred koga rado svakoga dočekuje, čuvajući i prenoseći predanje Bakšunovića o stradanju srpskog vojnika.