Poslednji roman Mišela Uelbeka „Anéantir“, objavljen prošle godine u Francuskoj, prevodi se na srpski jezik a prevod bi, prema rečima prevodioca Vladimira D. Jankovića trebalo da bude završen do sredine septembra.
Mišel Uelbek: „Uništi“
Radni naslov Uelbekovog romana na srpskom jeziku je „Uništi“.
„Ipak će naslov romana na srpskom biti dat kad završim prevod, pošto nisam čitao unapred. Mislim da naslovi sa infinitivom nisu efektni, ubijaju neku vrstu posebnosti teme pa onda bolje staviti imperativ ili čak glagolsku imenicu 'uništenje'“, kaže Janković za „Orbitu kulture“.
Poslednji roman znatno je obimniji od prethodnih, ima bar dvostruko više stranica i pri tom, otkriva Janković koji je do sada preveo prvu polovinu „Uništi“, Uelbeku nije smetala ta količina teksta i pokazalo se da se dobro snalazi i u velikim gabaritima.
„Mišel Uelbek već ulazi u godine kad pisci već osećaju da nemaju šta da kažu ili ih silazak sa životne scene prekine u nekom radu. Očigledno je da je Uelbek, koji sad ima ili 65 ili 67 godina, koliko se meni čini, veoma svež. Može još da šljaka“.
Trezveniji i trezniji Uelbek
Janković ne bi mogao da kaže da je „Uništi“ najbolji Uelbekov roman do sada, kako je to napisao Muharem Bazdulj. „Serotonin“ mu je najdraži, ali je svakako tanji i mekši od poslednjeg.
„Ovo je prilično jako, ima te energije, nečeg metaliziranog, neke strukture koja je prilično neumoljiva. Možda je to odraz nekog fiziološko-fizičkog hlađenja koje se još ne reflektuje na mozak, jer ovde Uelbek deluje trezvenije nego u većini ili svim prethodnim knjigama. Kao da je malo trezniji sve to radio. Što je dobro“.
Uelbek se u „Uništi“ igra nekim rečima na nivou igrokaza što može da bude detinjasto i rizično. Na primer, kad daje imena svojim likovima, što je Jankoviću kao prevodiocu predstavljalo veliko pitanje da li da ih prevede.
„Glavni junak se zove Bruno Žiž, a Žiž znači sudija. Ovaj drugi je Pol Rezon. Pol Razum. Daje tako eksplicitna prezimena koja imaju apstraktno značenje. Ja sam preveo kao Bruno Žiž jer kad bih u srpskom prevodu stavio Bruno Sudija ili Pol Razum, ili Pavle Razum, ili Paja Razum to bi već bilo abnormalno karikiranje, dok Uelbek u originalu ide na takvu vrstu šege“.
Politika u prvom planu i „dobri teroristi“
Radnja romana smeštena na kraj 2026. i početak 2027. godine, godine predsedničkih izbora u Francuskoj oko kojih se vrti jedan od tokova. Roman je izrazito kontekstualan ili polikontekstualan. Sve je vrlo koncentrisano na ljude, na život, bolest, smrt, odnose u političkoj igri, a politika je pojam istaknut u prvi plan.
„Ima roman i tu političku notu, politički tok i političku priču jer glavni junaci su jedan visokocenjen ministar koga svi poštuju i kome niko ne može da ospori rezultate, i njegov čovek od poverenja, najbliži saradnik koji mu u jednom trenutku postaje bliži od šefa kabineta. Oni zajedno sarađuju, ulaze u tu kampanju. Svašta se dešava na globalnom planu. Kad govorimo o tehnološkom divljanju, upravo u toj političkoj igri internet sa svim mogućnostima zloupotrebe zločina, zla dolazi do izražaja“.
Drugi tok su njihovi bračni životi, a njihove bračne situacije su veoma loše ili bezizlazne, i njihovi širi porodični odnosi gde se uglavnom susreću nesrećni, usamljeni ljudi, parovi koji se uglavnom mrze a žive zajedno, a koji pri tom nemaju nikakav ventil.
Pojavljuje se i jedna visokoobrazovana, sposobna i moćna ali na neobičan način i humana teroristička organizacija koja razara svetsku trgovinu ali štedi ljude. Teroristi koji potapaju ogromne kontejnerske brodove sa višemilionskim tovarima ili gađaju sedišta najmoćnijih svetskih kompanija, prethodno, na vrlo precizan način upozoravaju osoblje i posade da se sklone. Uništavaju sve, a nema ljudskih žrtava.
Obaveštajne službe i nada u bolje sutra
Roman se bavi tajnim službama, bezbednosno-obaveštajnim službama, kao zapravo kulisom, a glavni junaci su, u suštini, samo ljudi. Uelbek je u oslikavanju glavnih likova fokusiran na ličnost, na prirodu, karakter, neku osobenost, na personu, što je dobro.
„Tako da u toj paleti likova nema stereotipa određenih profesija, svaka osoba ima svoj kolrit i svoj privatni život koji može biti i potpuno opustošen, ali na kraju krajeva, privatni život je uvek bogat“.
Ono što je zanimljivo u poslednjem Uelbekovom romanu je nada. Ulebek ispoljava nadu kroz mnoštvo likova koji su u različitim situacijama. Jedan bračni plan ispoljava nadu da iako su oboje bez posla, ali vole se, veoma su religiozni ali „nisu neke kuvane noge nego fini ljudi“, nadaju se da će naći neki posao i živeti bolje.
„Drugi par koji se fizički raskantao pre deset godina i nemaju te intimne dodire, počinje nekako da se zbližava, da se nalaze u svoj dnevnoj sobi. Svako ima svoju spavaću sobu, svoj deo frižidera, svoje kupatilo. Treći čovek koga je žena ostavila nalazi novi izvor nadahnuća. Ovde postoji čista nada i onda uz sve te tokove koji se događaju u romanu, počinješ da navijaš da se muž i žena koji se deset godina nisu pipnuli do'vate u toj dnevnoj sobi. To je dobra vrsta navijanja, jer ti u stvari navijaš za ljubav“, zaključio je Janković.