„Tunel“ nastao na osnovu istinitih događaja i policijskih izveštaja – triler dostojan Holivuda

Minja Peković igra u seriji „Tunel“ reditelja Petra Ristovskog, čije će prve dve epizode biti premijerno prikazane 25. avgusta na „ Dunav film festu“.

„Tunel“ je napet policijski, psihološki triler od dvanaest epizoda pisanih na osnovu policijskih izveštaja i intervjua sa pregovaračima i inspektorima grupe za pregovore Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije.

Priče su inspirisane stvarnim ličnostima, kriznim i talačkim situacijama koje su se desile u Srbiji u proteklih 20 godina.

„Razgovarali smo sa pravim pregovaračima, čitali izjave, zapisnike, informacije o slučajevima. Kao građanin slušala sam o tome, čitala vesti, ali nikada ne upoznate te situacije u potpunosti. Znala sam na setu da se naježim do te mere da mi sve izgleda stvarno“, kaže Minja Peković za Sputnjik.

Serija prati rad i privatni život grupe za pregovore, koja kroz svaku epizodu ima pred sobom novog počinioca kome pokušava da pomogne.

„Počela sam drugačije da gledam ljude u uniformi. Za nas je to obično neki čovek koji obavlja svoju dužnost, pa ako nas iznervira, opsovaćemo ga. Nikada se ne zapitamo šta se sve nalazi iza tog posla - koliko tu ima protokola, zakonskih okvira u kojima funkcioniše, šta bi uradio da može, a ne može i kako ih pogađaju svi ti slučajevi“, ističe Peković.

Kaže da „Tunel“ nije obična akciona serija:

Ne može da prepričava slučajeve, ali napominje da joj je sedma epizoda najpotresnija:

„Potresno je kada imate osobu koja da nije tih okolnosti, nikada ne bi došla u tu situaciju. Usled enormnog straha i izgubljenosti dolazi do tačke da postane počinilac. U osnovi je najčistiji motiv, ali dolazi u koliziju sa zakonom. Meni je to kao majci bilo posebno teško“.

Peković igra Nevenu Gavran koordinatorku pregovaračkog tima koja nastoji da bude bolja od svojih muških kolega i istovremeno obavi i sve ostale obaveze koje se od nje kao žene i majke očekuju:

Kaže da se njena Nevena potrudila da spolja ogrubi, da bi bila prihvaćena u muškom društvu:

„Njeno srce je ipak meko i pogađaju je razne stvari. Njeno delovanje i njena pojava jesu iz muškog principa upravo da zbog pola ne bi bila diskreditovana. Ipak je ovo Balkan, pa još i ljudi od oružja, što je profesija koja se vezuje za muškarce. Međutim žene i njihova percepcija, intuicija, mekoća umeju da budu izuzetno korisne“.

Zahvaljujući Neveni je, priznaje, postala malo hrabrija:

„Najteže mi je bilo da savladam strahove od vožnje, oružja i visine. Mislila sam da visina neće biti problem, ali kada smo snimali na spratu iznad trinaestog, do kog lift ne ide, imala sam osećaj da će me vetar srušiti pa onda svi izazovi eksterijera koje ne možete da kontrolišite. To je draž ovog posla. Zanimljivo je i uzbudljivo. Nikada glumac ne dobije ulogu koja mu nije potrebna u datom trenutku. Uvek dobijete ono što vam treba da biste napredovali u profesionalnom smislu, a onda i da biste na ličnom planu napravili bar mravlji korak napred“.

Kada je studirala glumu, napominje, policijske trilere i akcione filmove je vezivala za Holivud, misleći da tako nešto nema šansi da se snima u Srbiji.

„Mislim da 'Tunel' može biti prijemčiviji našoj publici od stranih serija istog žanra, jer koliko god bile dobro urađene, ipak se dešavaju tamo negde. Kada znate da su se događaji u seriji 'Tunel' zaista dogodili, vidite ljude svog mentaliteta, shvatite da je sve zaista tako bilo, doživljaj je drugačiji, podigne vam ceo nervni sistem“.

Učešće u seriji „Tunel“ promenio je njenu percepciju vesti iz crne hronike:

„Ranije kao građanin otvorim novine, portal, izaberem koje portale i novine ću da čitam, kako bih izbegla senzacionalizam. Ali ne može novinar da pokaže sve strane, etape, sve što prethodi i sledi. To nije posao novinara. Ima tu mnogo više - biografije ljudi, priče koje su prethodile, razne okolnosti. Drugačije biste gledali na takve događaje da imate sve informacije. Zato je ova serija korisna. Gledaćemo krizne, talačke situacije, ali iz svih uglova - organa reda, osobe koja je počinilac i potencijalnih žrtava i u krajnjoj liniji onih koji izveštavaju, zakonodavnih institucija“.

Kao članica Narodnog pozorišta u Subotici, mnogo je prisutnija na sceni nego pred kamerama. Za svoja ostvarenja je dobila niz nagrada, između ostalih Sterijinu i „Ljubinka Bobić“ za ulogu Milje Bušatlije u predstavi „Kus Petlić“ Aleksandra Popovića u režiji Milana Neškovića.

„Kada sam završila školu, prvi poziv je došao iz subotičkog pozorišta. Idem tamo gde je posao, gde se razvijam. Ja volim i jedno i drugo i volela bih da to bude ravnomerno raspoređeno - da sam pola vremena na sceni, a pola pred kamerama. To bi bilo idealno za razvoj mog glumačkog bića i izbegavanje monotonije. Nekako malo se snimalo i nije bilo mnogo prostora za nekog novog, pa sam čak i počela da gubim nadu da ću više snimati“, ističe Peković.

Onda je reditelj Petar Ristovski organizovao kasting i dobila je prvu glavnu ulogu pred kamerama.

„Došla sam iz Subotice u Beograd pa sam malo kasnila i 20 minuta sam trčala da bih stigla. Ispostaviće se kasnije da sam već počela da se pripremam za lik. Imali smo jedan dan snimanja tog trčanja – mislim da sam trčala od osam ujutru do tri popodne. Igram i u drugoj sezoni 'Drim tima', biće i dva filma pa se nadam da će i taj deo karijere da krene. A pozorište je moja ljubav i u njemu sam se do sada razvijala i izgrađivala i da nije njega ne bih imala takav pristup i način rada pred kamerama“.