KULTURA

Gde smo pogrešili? Kako bezazlena igra u podzemnom prolazu temeljno menja život

Naučno je dokazano da kompjuterske igrice ne stvaraju agresivne pojedince, ali kada imate priliku da ubijete u igrici ili vam je to čak i zadatak i kada se to igranje otme kontroli, onda ljudi i u stvarnom životu osete višak slobode u tome šta sebi daju za pravo da urade, kaže reditelj Nikola Kljajić.
Sputnik
Kljajić potpisuje režiju predstave „Halflajf“ po tekstu Filipa Vujoševića koja će premijerno biti izvedena 27. jula na letnjoj pozorišnoj sceni „Teatrijum“, u dvorištu Rektorata.
Filip Vujošević je 2004. napisao dramu koja se dešava u igraonici u podzemnom prolazu ispod Vukovog spomenika i prikazuje svakodnevicu nekoliko ljudi koji vreme provode igrajući kompjutersku igru „Kaunter strajk“ što im je primaran smisao života.
Reditelj Nikola Kljajić: Ljudima treba ukazati na greške koje smo napravili

Gde smo pogrešili

„On se dosta bavio raspadom zemlje i dokolicom ljudi zarobljenih u virtuelnom svetu. Mi smo odlučili da povežemo događaje iz komada sa trenutno aktuelnim dešavanjima. Ono što je zajedničko za vreme kada je komad nastao i današnji trenutak jeste apatija među mladima. Zato se radnja naše predstave i dešava početkom 2000-tih da vidimo gde smo pogrešili i šta nas je dovelo do ovoga danas“, kaže za Sputnjik reditelj Nikola Kljajić.
Format kultne igrice „Kaunter strajk“ je, prema njegovim rečima, sredstvo za predstavljanje priče o raspadu na više nivoa koji je „alarm da se Filipova drama postavi na scenu baš u ovom trenutku“:
„Meni su glumci poslali tekst 1. maja, a 3. maja se desila velika tragedija u Osnovnoj školi 'Vladislav Ribnikar'. Tada sam bio siguran da ćemo postaviti ovaj tekst jer ljudima treba ukazati na greške koje smo napravili“.
Radnju smo izmestimo iz igraonice u nešto što liči na rovove, ratno polje, da bismo prikazali atmosferu u glavi konzumenata igrice
Kada je dobio tekst, priznaje, zastala mu je knedla u grlu:
„Onda se zapitate kako taj tekst postaviti, a ne znate ko će sedeti u publici - da li izbeći oružje i militantne simbole na sceni, da li treba izbaciti sve fizički agresivne momente, kako to može da utiče na publiku, da li će se neko osetiti povređeno, napadnuto, da li će ih podsetiti na tragedije koje su nam se desile. Zaključili smo da nikako ne treba da se bavimo nekim apsurdom ili banalizacijom jer bi ispalo kao da parodiramo celu tragediju. Ako govorimo o katarzi kao cilju pozorišta, onda stvari nazivamo pravim imenom pa smo odlučili da ceo prostor izmestimo iz igraonice u nešto što liči na rovove, ratno polje, da bismo prikazali atmosferu u glavi konzumenata igrice. Pojedine romantične scene sa balončićima, konfetama, perjem jesu prikaz vizure četrnaestogodišnje Milenice, koja kao najmlađa šara svojim bojama dešavanja, sve dok joj se ne desi tragedija. Onda šareni momenti prelaze u bes, ali na kraju shvati da bes nije rešenje već da svima treba oproštaj“.
Svedoci smo dokle može da dovede apatija, netolerancija, mržnja

Pošasti društva kroz priču o komjuterskoj igrici

Kljajić napominje da je naučno dokazano da kompjuterske igrice ne stvaraju agresivne pojedince, ali smatra da ukoliko mladi igraju igrice agresivnog karaktera koje neguje takmičarski duh, ljudi će sebi i u realnom životu davati za pravo da se ponašaju na isti način:

„To se dešava sa našim likovima, sa tri druga za koje se na kraju ispostavi da nisu toliko dobri. Lik Krivi nam jedini daje nadu da možda postoji lepša budućnost za generacije koje se ne odluče za put agresije, takmičarskog duha, apatije, dok nam Bole i Kiler Zvezdara ukazuju na sve devijacije u ponašanju koje mogu da proisteknu ukoliko se kompjuterske igre, takmičarski duh i apatija otmu kontroli. One povlače za sobom i dosta drugih tema kao što su konzumacija psihoaktivnih supstanci, alkohola, nikotina, pornografije. Sve moguće pošasti društva su provučene kroz priču o video igrici“.

Vršnjačko nasilje – od vređanja do tragedije

Tokom pripremanja predstave posetili su igraonicu ispod Vukovog spomenika o kojoj Vujošević piše:
„Malo smo igrali 'Kaunter strajk'. Neki od nas su se podsetili te igrice, drugi su je prvi put igrali. Mnogo duže smo sedeli sa strane i posmatrali ljude i dobili smo dosta inspiracije za kreaciju likova. Neverovatno je da je Filip napisao 2004. godine likove koji i danas postoje u toj istoj igraonici“.
Pošasti društva kroz priču o komjuterskoj igrici
Kljajić primećuje da se sa većom pristupnošću mobilnih telefona i društvenih mreža, oblici nasilja dobili više stadijuma:
„Kada dođe do vršnjačkog nasilja ono kreće od vređanja, začikavanja putem društvenih mreža pa dođe do fizičkog okršaja i na kraju do tragedije. Ranije je postojao jasan broj koraka – verbalno pa fizičko nasilje. Kada gledam iz današnjeg ugla, na sreću smo se na tome zadržavali, jer smo danas svedoci dokle može da dovede apatija, netolerancija, mržnja i tu je uključen i taj takmičarski duh“.

Poluživot kojim niko nije srećan

Od slatke priče o mladima koji se zabavljaju tokom letnjeg raspusta u igraonici dolazimo do teške drame koju, prema rečima reditelja, može da ispriča samo Milenica koja je svedočila svemu i najviše propatila.
„Vujošević je dao naslov drami zbog 'Halflajf' igrice, preteče 'Kaunter strajka' koja je bila još brutalnija, ali kada prevedemo taj naziv, to je definitivno ono što naši likovi žive. Niko tu nije suštinski srećan i zadovoljan. Igrica im je beg, pa beg postaje realnost i onda postane prekasno da se išta ispravi osim za one koji odluče da ne nastave tim putem, a to su Krivi i Milenica, koje igraju Luka Potparić i Milica Vraneš. Oni su jedini koji shvate da svet igara nema poentu. On kaže da neće više ni da igra, da će da upiše fakultet. Njegova devojka Mila (Anastasija Stošić), kojoj je kul što on igra 'Kaunter strajk' jer je to popularno i super pa je i ona pored njega zbog toga bitna, ubeđuje ga da zaboravi na fakultet, da mu ne treba“.
Kljajić smatra da, ukoliko se uvede mera i virtuelni svet se deci plasira u pravom trenutku, a ne u ranom detinjstvu, može da se spreči da neko stekne pogrešnu percepciju virtuelnog sveta, da ga doživi kao realnost:
„Najveća greška je što se prerano, maloj deci plasira taj virtuelni svet kompjuterskih igara, Jutjuba, društvenih mreža. Ja prvi previše koristim telefon i kompjuter, ali zbog posla. Samo ako se koriste na pravi način, ako nije iz dokolice, bega i slično, možemo nadjačati virtuelni svet i učiniti da on služi nama a ne mi njemu“.
KULTURA
Nikola Ristanovski o današnjem društvu: Nikada nije bilo bolje i nikada neće biti gore
Komentar