Na prvi pogled, nema većeg neprijatelja vladajućoj ideologiji kolektivnog Zapada od prakse koja sledi tu ideologiju. Primera je mnogo, ali trenutno je najaktuelnije nametanje paketa LGBT prava ostatku sveta, godinu dana nakon što je američki Vrhovni sud dozvolio državama članicama da zabrane abortus.
Zahvaljujući toj odluci danas je gotovo u polovini saveznih američkih država abortus zabranjen ili je mogućnost se ta operacija obavi toliko otežana da su mnoge specijalističke klinike zatvorene, dok je porasla smrtnost žena usled podvrgavanja ilegalnim abortusima u sumnjivim klinikama.
Sam predsednik SAD Džozef Bajden izjavio je da je odlukom Vrhovnog suda zemlja unazađena za 150 godina ali to Amerikancima ne smeta da udaraju packe i uvode sankcije državama koje nedovoljno poštuju tzv. LGBT prava, makar one imale i veoma liberalne zakone o abortusu.
Američki liberalizam – zloupotreba osnovnih liberalnih načela
Uvek je u direktnoj političkoj upotrebi tradicije političkih ideologija na delu izvesno iskrivljavanje, ali u aktuelnoj američkoj spoljnoj politici imamo znatno veće iskrivljavanje i upotrebno falsifikovanje tradicionalnih liberalnih načela, kaže za Sputnjik dr Igor Perišić, viši naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost.
Neokolonijalno nametanje osnovnih ljudskih prava narodima koji na njih nisu spremni ili ih ne žele, sa tradicionalnog liberalnog stanovišta bilo bi shvaćeno kao nasilje nad nečim što bi trebalo ostaviti u polju različitosti, dodaje Perišić, autor studije „Književnost i liberalna misao“.
A ova politička i vulgarno ideološka zloupotreba osnovnih načela liberalizma služi samo da disciplinuje neke narode i u potpunoj je suprotnosti sa onim što bi trebalo da promoviše.
Drugačije mišljenje „neprijatelja demokratije“
Američka zloupotreba LGBT prava postiže kontraefekat i može izazvati negativne efekte po ljude koji se deklarativno uzimaju u zaštitu, dok se sa unutrašnje strane opet iskrivljuje u svoju suprotnost, smatra Perišić.
„Na unutrašnjem planu dešava se nešto što je suprotno tradicionalnom liberalizmu kao otvorenom za borbu diskursa i različitih mišljenja da bi se došlo do nekog konsenzusa. Ovde se prefiguriše javno mnjenje kao polje u kome su neki diskursi i glasovi unapred odstranjeni kao nepoželjni, a ne bi smeli da budu takvi. Možda je najbolji primer toga trenutno diskurs koji poziva na bilo kakvo promišljanja završetka rata u Ukrajini kao nečega što bi trebalo da bude plod nekog kompromisa. Upravo taj diskurs se odstranjuje kao nepoželjan, a oni koji ga zastupaju konfigurišu se kao neprijatelji. Stvara se figura neprijatelja od onih što iznose drugačije mišljenje“.
I to je primer kako zapadna društva, koja još uvek možemo nazivati liberalnim demokratijama, ka unutra deluju represivno, naglašava Perišić.
Antiliberalni progon Asanža
Kao drugi primer navodi sudbinu Džulijana Asanža koji je „uradio jedan divan posao za ceo svet koji bi trebalo da bude koristan i za liberalnu demokratiju“.
Međutim, diskurs koji Asanž povlači za sobom izgoni se na totalne margine, a sam njegov čin se direktno interpelira kao kriminalan. Ako se tako nešto uradi u pravnom poretku onda više tu nema nikakvog razgovora, niti šansi da se sporna pitanja vrate u nešto što bi bilo poziv za preosmišljavanje i ispravljanje svih grešaka koje vladajući neoliberalizam trenutno čini.
„Asanž je osećao potrebu da ispravi neke nepravde i da raskrinka nešto što je direktna manipulacija nad čovekom kao takvim, da promtejski svetu donese na tacni jednu dobru stvar u interpretaciji koja je otišla u svoju potpunu suprotnost, za koju bih rekao da je neototalitarna. Interpretacija koja insistira na Asanžovom činu kao kriminalnom uradila je jedan posao koji je ne samo antidemokratski nego i anticivilizacijski, a svakako i antiliberalan“.
Perverzni hibrid neoliberalizma
Prema Perišiću, liberalizam se pretvorio u svoju suprotnost posle pada Berlinskog zida kad je liberalna demokratija pobedila u ideološkoj borbi u svetu. A upravo se u aroganciji i slavlju pobede kad je i Istočna Evropa prešla na stranu pobednika činilo da liberalizam nema pravog protivnika koji bi mu omogućio da bude ono što jeste.
Tradicionalni liberalizam je bolje funkcionisao dok je imao neprijatelje koji su mu bili korektivi a koji nisu bili baš toliki neprijatelji koliko se na prvi pogled čini. A kad se u poslednjih tridesetak godina videlo da ta moć skoro i da nema granica, počela je da se širi i po nekim besmislenim, kapilarnim stvarima.
Postoji i ekonomska dijalektika koja biva pomalo perverzna upravo zato što je neoliberalni projekt protivrečan i sastavljen od hibridnih momenata – žestokog kapitalizma, levičarskih kulturnih strategija i nekih elemenata tradicionalnog liberalizma, smatra naš sagovornik.
Amerika – nasilnik koji ne zna šta će sa sobom
Ponašanje SAD u poslednje tri decenije liči na nasilnika koji više ne zna šta će sa samim sobom i ne zna da se zaustavi u nekom trenutku. Mada u gibanjima u poslednje vreme postoje glasovi i postupci koji možda doprinose da se pomalo obuzda to neobuzdano slavljenje neoliberalne moći, poput povlačenja američkih trupa iz Avganistana i rasprava u američkom društvu o unutrašnjim pitanjima koja ponekad deluju kao neokonzervativni udar.
„Mislim na ponovno pokretanje pitanja abortusa što je ne samo legitimno pitanje nego je pitanje koje pomaže društvu u smislu obnavljanja društvenog dijaloga koji bi bio zasnovan na nekim tradicionalnijim, humanističkim shvatanjima i humanističkim sporovima koji su bili produktivniji i stvarali neki mirniji i bolji svet. Današnji svet zasnovan je na hibridnoj neoliberalnoj ideologiji koja je pokušala sebe da predstavi kao jedinu, najbolju i predvodnicu tog novog marša globalizacije“.
A ta globalizacija se pokazuje sve manje uspešnom i onda povratno upozorava neoliberalne strategije da moraju malo da prikoče i da se zamisle, i možda da se vrate sopstvenim, ali dalekim temeljima, zaključio je Perišić.