Ovo je samo jedna u mnoštvu priča sa Festivala evropskog filma Palić, koje se u razgovoru za Sputnjik prisetio njegov osnivač i direktor Radoslav Zelenović, uoči početka tridesetog izdanja.
Praznik filma na Paliću počinje večeras. Spremno je čak 150 filmova, od ostvarenja „Madam di Bari“ Majven La Besto koje je otvorilo Kanski filmski festival do premijere novog filma Pavla Vučkovića „Zaštita pre svega“.
Susretište autora i kinematografija
Tri decenije je, ističe Zelenović, palićki festival je susretište važnih ljudi i kinematografija:
„Rumunska kinematografija je promovisana na Paliću. Kristijan Munđiju i ostali rumunski reditelji su na Paliću imali prve festivalske projekcije, a danas su veliki autori i dobitnici najvećih priznanja“.
Nije nikada bilo lako, napominje naš sagovornik, od samog početka kada su odlučili da u sred sankcija pokrenu novi festival:
„Sećam se kada smo prvi put došli na Letnju pozornicu 1992. godine, moja supruga Vesna, sin Đorđe, Blažo Perović i ja. Rekoh da uzmemo kopiju nekog filma, da provrtimo i vidimo kako idu te projekcije. Uzmem 'Kazablanku', bila je popularna tada, 50 godina tog filma. Sem svira, a ispod, pošto uzemljenje nije bilo dobro, sa radija se čuje – Sedela sam za mašinom, šila sam. Užas“.
Bertoluči tokom NATO bombardovanja poslao svoj film
Ljubav prema filmu i odgovornost prema publici koja je od samog početka prihvatila i zavolela festival gurala ih je napred:
„Naša upornost nije davala prostora da se od festivala odustane, ali 1996. godine, kada smo mislili da smo se izvukli, desilo se da nismo imali para i festivala nije bilo. Tokom NATO bombardovanja 1999. insistirao sam da mora da se napravi festival kontinuiteta. Napravili smo trodnevni festival sa veoma ozbiljnim programom. Naš prijatelj Bernardo Bertoluči nam je poslao svoj najnoviji film. Ne znam da li su u istoriji festivala bila tri strašnija i kišnija dana nego tada“.
Mnogo je izazova bilo, ali Palić i jedan naizgled mali i istovremeno ozbiljan festival postali su stecište najvećih imena domaće i evropske kinematografije.
Mikloš Jančo, Jirži Mencl, Ken Louč, Ken Rasel, Nikita Mihalkov, Roj Anderson, Teo Angelopulos, Kristijan Pecold, Mišel Aznavisijus, Milena Dravić, Bata Živojinović, Puriša Đorđević, Mira Banjac, Duško Kovačević prošetali su do Letnje pozornice da prime nagradu „Aleksandar Lifka“.
„Što bi Alberto Barbera, direktor Venecijanskog festivala i Kinoteke u Torinu rekao, šta bi mnogi festivali dali da im na dva metra stoje Kusturica i Mihalkov. Mi smo to uspeli. Nije baš uobičajeno da šetate Palićem i sudarite se sa Rojem Andersonom koji je 46 sati putovao vozom iz Švedske da bi ili sa škotskim glumcem Brajanom Koksom. Mihalkov je bio svega devet sati, Ken Louč petnaestak, naš veliki prijatelj Angelopulos desetak sati. Ken Rasel i Ken Louč su bili veoma zadovoljni i iznenađeni koliko su novinari poznavali njihovo delo što, kažu, nije tako uobičajena praksa. Oni su postali naši ambasadori i pomagali su nam kasnije da rešimo pojedine probleme“, ističe Zelenović.
Milena Zupančić, prva dobitnica nagrade „Aleksandar Lifka“ za doprinos regionalnoj kinematografiji na Festivalu evropskog filma Palić.
© Foto : Ivica Vojnić / PROMO
Ken Rasel pešaka na Palić
Seća se Zelenović i susreta sa svojim omiljenim rediteljem Kenom Raselom:
„On je došao avionom do Budimpešte. Bila je velika kolona na granici, a oni na kilometar i po od granice. Rasel je rekao – 'Idemo peške'. Mi smo otišli i sačekali ih na granici i stvarno su došli pešaka. Imao je ritual koji se meni dopao. Ja rano ustajem i on je već oko 7.30 izlazio iz hotela, besprekorno obrijan, seda kosa, bela košulja, svetlo plavo odelo, sa božanstvenim štapom. Dođe, sedne. Pitam ga – 'Hoćete li da doručkujete?' – 'Ne, ne. Došao sam da malo posmatram jezero' - Kada se vratio u Englesku, napisao je tekst u londonskom 'Tajmsu' o Paliću i Srbiji“.
Festivali su, ističe dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke, praznik filma – odlazak u bioskop, redovi ispred Letnje pozornice:
„Nama su uvek najveće probleme zadavali domaći filmovi. Jednom smo Blažo Perović, ja i četvorica policajaca jedva zatvorili kapiju kada je bio film Srđana Dragojevića. Na Letnjoj pozornici, koja je na otvorenom, bilo je zagušljivo, jer su ljudi sedeli između redova“.
Dodelom nagrade „Aleksandar Lifka“ za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji Aleksandru Berčeku na Paliću počeo 28. Festival evropskog filma.
© Sputnik / Vesna Lapčević
Smokijev film na kiši
Palićka publika je, naglašava, fantastična:
„Ništa joj ne možete. Ide Smokijev film. Nas dvojica idemo iz Beograda na Palić i tešimo jedan drugog – ne, ovi oblaci odlaze, već su bili na Paliću, neće biti kiše. U sred filma počne da pada kiša i mi prekinemo projekciju. Nastane haos. 'Da li ste normalni zašto prekidate projekciju?', pitaju iz publike. Oni lepo izvade iz džepova svoje kabanice, obuku i odgledaju film do kraja. Idem da otvaram program mađarskog filma na Otvorenom univerzitetu, nedelja popodne, 36 stepeni. Razmišljam, kome li će sada pasti na pamet da krene u bioskop. Na ulazu u bioskop vidim metež sa stolicama. Šta radite? Unosimo stolice. Zašto unosite stolice? Pa za publiku. Uđem unutra, oni sede na podu. Za takvu publiku i takav odnos prema filmu, mi organizujemo ovaj festival“.
Milena Dravić poslednji put pred publikom
Pred tu fantastičnu publiku direktor Festivala evropskog filma će večeras na Letnju pozornicu izaći sa sećanjem na poslednji izlazak Milene Dravić na tu istu pozornicu pre pet godina:
„Bila je jako loše. Stajali smo iza pozornice. Rekla mi je, Rale nije mi dobro, imam vrtoglavicu. Kažem joj da me uhvati ispod ruke i zajedno izlazimo na pozornicu. Ljudi ustaju, aplaudiraju, ona me pusti, ode do mikrofona, održi božanstven govor. Priđem da me uhvati ispod ruke da bismo se vratili iza pozornice. Ona me odgurne – 'Šta ti je, ja sam mogla ovako još dva i po sata?' Posle smo otišli u Malu gostionu. Bila je beskrajno duhovita, igrala je sa Brajanom Koksom, ali kada se vratila u hotel, rekla mi je – 'Mene je diglo priviđenje, ja dalje ne mogu'. Nažalost, brzo posle toga je umrla. Izaći ću večeras sa osećanjem da je ta pozornica važno mesto za istoriju filma i sa osećanjem da posao koji radim više od pola veka ima potpuno smisla“.