Rasulo bi bila blaga reč za opisivanje stanja na svim nivoima u KK Partizan u finišu pretrošle sezone – osrednji igrački sastav nužno je tada vodio pomoćnik pomoćnog trenera i nije se naziralo svetlo na kraju tunela, toliko da se i sa ovih stranica pozivalo na čast rukovodećih organa koji su delovali nesposobno da išta pokrenu na bolje.
Možda bi to mogli da urade i neki drugi, ali je samo jedan imao dovoljno hrabrosti da se i usudi, stavljajući celu svoju karijeru na kocku i dozvoljavajući daleko nižima od sebe da daju ocene njegovog rada.
Krenulo je sve od oproštaja kapitena Novice Veličkovića protiv Efesa, već je Obradović upisao prvu akviziciju u vidu Kevina Pantera, nekadašnjeg igrača najvećeg rivala, a on je i u toj utakmici najavio da će biti ono što je bio i do samog kraja.
Ali, mnogo toga se promenilo između dve sezone, Obradović je morao da raskrsti sa određenim brojem igrača koji su dobili i više kredita od zarađenog.
Njihova imena i statusi davali su Obradoviću dodatnu težinu posla, pokušavalo se i pokušavalo, ali jednostavno ima ljudi koji nisu dorasli visokim zadacima, koliko god oni to želeli da budu.
Obradović to jeste i zato je morao da pronađe grupu igrača koji će to znati da prepoznaju i prenesu na teren, naročito pošto je igrom slučaja Partizan dobio za zelenim stolom priliku da se takmiči u Evroligi.
Nije Obradoviću bio olakšan posao time što je našao dobar bend jer on nije mogao da zasvira prave note sve do januara kada se konačno od povreda oporavio baterijski duo AA – Alen i Aleksa, uz mlađane Trifunovića i Koprivicu jedine domaće igrače iz povratničke Željkove sezone koji su dokazali da su vredni njegove pažnje.
Sa limitiranim brojem igrača, sa verovatno najkraćom listom košarkaša u Evroligi, Obradović je, zajedno sa svojim stručnim štabom, a pre svih kondicionim trenerom, fizioterapeutima i lekarima, uspeo da stvori mašinu koja se gotovo ne kvari, osim kada se neki deo sam ne "olupa", kao što je to bio slučaj sa Avramovićem u finišu sezone.
A sezona, kao gladna godina, čak 78 utakmica je Partizan odigrao u svim takmičenjima, a najveći teret je pao na praktično sedmoricu igrača – Ledeja, Pantera, Papapetrua, Egzuma, Nanelija, Lesora i Madara koji su proveli najviše minuta na terenu.
Naravno, Avramović i Smailagić su svoje doprinose imali po oporavku od povreda, dok su Anđušić, Trifunović i Vukčević imali manje-više epizodne uloge, dok je kratkotrajni boravak Brodzijanskog tokom sezone bio samo brza reakcija na tadašnje probleme na centarskim pozicijama, a uvođenje u prvi tim mladog Drezgića zalog za budućnost i pokušaj da Srbija konačno dobije jednog pravog domaćeg plejmejkera za narednu deceniju.
U takvim okolnostima, u činjenici da je ekipa odigrala čak četiri majstorice u plej-of serijama, od toga izgubila samo jednu i to u Madridu na već famozan način, Obradović je sebi svojstvenom alhemijom uspeo da najteži posao učini najlepšim jer je na kraju krunisan titulom u regionalnom takmičenju posle deset sušnih godina na crno-belom delu Kalemegdana.
Time je i još jednom potvrđena čuvena krilatica navijača Partizana – nije uvek lako, ali je uvek lepo, a Obradović je zbog svega nelakog kroz šta je prošao za dve povratničke godine u svom klubu, zaslužio da mu bude lepo, da se slavi i prepričava narednim generacijama.