Predsednik žirija akademik Dušan Kovačević je ispričao da je Gorana Petrovića upoznao prvo kao pisca dobrih knjiga sa „rukopisom koji je sačuvao vrednost klasične književnosti, obogaćen neobičnim događajima, ljudima i rečima koje su pažljivo birane i slagane u rečenice sa njegovim osobenim stilom“, a potom i lično:
„Kada sam Gorana lično upoznao, nije mi izgledao kao jedan od likova iz svojih knjiga što je po nekim teorijama književnosti skoro neminovno, ali kada mi je ispričao šta piše i šta će napisati, shvatio sam da je on ipak pisac svojih knjiga i samo na prvi pogled pokušava da napravi distancu“.
Podsetio je Kovačević i na susret Borislava Pekića i Borislava Mihajlovića Mihiza:
„Kada je Mihiz pričao o Borinoj prvoj knjizi 'Zlatno runo', dok je u ruci držao obiman rukopis koji je redigovao, rekao je – 'Gospodine Pekiću, vi ste napisali prvu knjigu kao izvor budućeg romana reke'. Ta rečna definicija ponavljala se i ponovila se i u opusu Gorana Petrovića i na neobičan i lep način spojila dva pisca, jer svaka ozbiljna reka ima raskošnu deltu. Reka romana Bore Pikića napravila je deltu romana Gorana Petrovića, ulivajući se zajedno u beskrajan okean književnosti“.
Petrović protiv Petrovića
Kovačević je rekao da je na konkurs za nagradu „Vladan Desnica“ prispeo pregrš dobrih knjiga starijih i mlađih pisaca sa neobičnim događajem da je jedan pisac u najužem krugu bio konkurencija sam sebi:
„Goran Petrović je bio velika konkurencija Goranu Petroviću da bi na kraju pobedio Goran Petrović koji je napisao roman 'Ikonostas'. Dobio je više glasova od Gorana Petrovića koji je napisao roman 'Papir'. To se desilo ove godine i verovatno se više neće ponoviti izuzev ako Goran Petrović ispuni obećanje da će 'Delta' romani biti opus od 10 knjiga. Posle ovog takmičenja sa samim sobom, od Gorana se mogu očekivati nova čuda kao što su čuda u njegovim knjigama“.
Kovačević je rekao da ga je knjizi „Ikonostas“ posebno privukla Petrovićeva upotreba onih reči koje je i sam davno voleo i koristio, ali dugo ih nije upotrebljavao:
„'Ikonostas' je zbir dobro, neobično darovito ispisanih priča, koje se čitaju više puta“.
Gore i dole
Akademik Goran Petrović, koji je pre dve godine na istom mestu gde je tokom Drugog svetskog rata spaljena Narodna biblioteka Srbije, čitao odlomke iz „Ikonostasa“, sada je kao tekst zahvalnosti pročitao svojevrstan putopis pod nazivom „Gore i dole“:
„Znao sam da je Vladan Desnica negde iznad. Doneo sam aluminijumske merdevine iz garderobera. Koristim ih samo kada menjam sijalicu. Ili želim da nađem knjigu koja je na najvišim policama kućne biblioteke. Iste ove merdevine mojoj supruzi služe prilikom promene rasporeda odeće... Razmakao sam merdevine na mestu za koje sam mislio da je ispod Vladana Desnice, tačnije ispid romana 'Proljeća Ivana Galeba'. Sigurnosti rade sam ih prodrmao ne bi li se uverio da su stamene i počeo sam da se penjem, veoma lagano jer sam sve manje siguran u sopstvene korake...“.
Penjući se merdevinama u svom putopisu, Petrović je na donjim policama ostavio enciklopedije, rečnike, izdanja iz istoriografije, vodiče gradova, sabrana dela srpskih pisaca Dušana Kovačevića, Ljubice Arsić, Matijevića, Halilovića, Pištala...
„Velika je počast kada pisci odluče da pozdrave pisca i razmišljao sam, neću valjda sada da se omaknem sa merdevina. Kako ću da napišem tekst zahvalnosti ako iščašim zglob ruke? Kako ću da odem do Kosančićevog venca ako uganem nogu? Zato sam još više usporio, stupajući najpažljivije moguće pogotovo kada sam se našao u visini poezije - ona je najosetljivija. Trajalo je. Već sam žalio što na ovo putivanje ne ponesoh vodu, cigarete... Ostalo mi je još malo do 'Proljeća Ivana Galeba'. Svila su se negde gore uz Andrićevu Avliju, Zvezdu Crnjanskog, Kišovu Mansardu, Pavićeva Snoviđenja, Podzemlja Dostojevskog i Gogoljeve Mrtve duše..i još malo propinjem se do Vuka, Dositeja i Njegoša“.
Primećuje Petrović kako ta dela velikih pisaca odozdo izgledaju kao na dohvat ruke, a odozgo njegove knjige „Papir“ i „Ikonostas“ kao knjižice:
„'Proljeća Ivana Galeba' nisam našao, ko zna kada sam i kome pozajmio, ali sam između jednog Čehova i jednog Kafke našao 'Proljeće u Badrovcu', zbirku priča koje je Desnica lično izabrao. Čitao sam priče Vladana Desnice. Podsećao sam se. Kakav jezik, kakva poređenja, kakav osećaj opažanja, kakve slike, kakva prodornost, kakva bol i samim tim kakav lek?! Jer ako ne umemo da opišemo bol, šta nas i kako boli, možemo li da očekujemo da koristimo pravi lek, da budemo izlečeni? Književnost i tome služi. Čitao sam Desnicu, ali se nisam usudio da o njemu pišem već sam tekst za svečanu priliku naslovio 'Gore i dole', započevši rečenicom 'Znao sam da je Vladan Desnica negde iznad' i završivši ovaj svoj putopis rečima 'Hvala vam'“.
"Vladan Desnica" je jedina književna nagrada u Srbiji koju pisci dodeljuju piscima. U žiriju je devet pisaca: Kovačević, Vladan Matijević, Vladimir Tabašević, Ljubica Arsić, Milisav Savić, Mirjana Mitrović, Enes Halilović, Vule Žurić i Dejan Stojiljković.
U užem izboru, pored romana Gorana Petrovića, bili su i „Kad đavoli polete“ Vladimira Kecmanovića, „Lakonogi dan“ Jelene Lengold i „Koljka i Sašenjka“ Uglješe Šajtinca.
U užem izboru, pored romana Gorana Petrovića, bili su i „Kad đavoli polete“ Vladimira Kecmanovića, „Lakonogi dan“ Jelene Lengold i „Koljka i Sašenjka“ Uglješe Šajtinca.