Ličio je na berberskog kalfu a bio jedan od najvećih: Kadijević o stogodišnjici rođenja Miće Popovića

Upravo tim povodom - obeležavanjem stogodišnjice rođenja slikarskog velikana, reditelja, pisca, član Srpske akademije nauka i umetnosti Miodraga Miće Popovića u galeriji „Haos“ otvorena je izložba njegovih crteža i grafika.

Popovićev višedecenijski prijatelj, likovni kritičar i reditelj Đorđe Kadijević smatra da je Mića bio najveći likovni umetnik posle Drugog svetskog rata i, istovremeno, jedan od najboljih i najčasnijih ljudi.

Napustio je Akademiju i sa kolegama sa klase Ivana Tabakovića 1947. osnovao čuvenu Zadarsku grupu. Na Akademiju se nije vratio. Od 1940. je učestvovao na grupnim izložbama, a 1950. imao prvu samostalnu u Beogradu. Sa suprugom, umetnicom Verom Božičković u nekoliko navrata je boravio u Parizu, a od 1980. do 1981. godine je predavao na Njujorškom državnom univerzitetu.

Kadijević kaže da Miću Popovića od drugih umetnika razlikuje kvalitet svojstven samo istinskim velikanima slikarstva, a to je energetski potencijal:

Prisetio se Kadijević i Popovićeve izložbe 1974. u Kulturnom centru Beograda koja je zabranjena.

„Mića je uradio maestralne slike velikog formata i više u skladu sa svojim pacifističkim, opšte ljudskim i moralno etičkim osećanjima nego političkim, tretirao je temu kulta Josipa Broza. Izložba je bila posvećena poseti Ričarda Bartona Brionima kada je igrao Tita u poznatom Bulajićevom filmu 'Sutjeska'. Cela izložba je bila ironična. Nije bila antititoistička, niti politički napujdana. Nije ličila na sadašnju skaradnu političku retoriku koju gledamo oko sebe. Bila je kultivisana visoko umetničkim izrazom i imala je jednu intelektualnu, visoko razvijenu modifikaciju ironije na račun maršalovog kulta koji je bio neprikosnoven“.

Gradski odbor Komunističke partije je odlučio da se izložba ukloni, a kritičari, čak i oni koji su Mići bilo prethodno naklonjeni, napali su ga i nazvali nečasnim slikarom koji se usudio da ironično prikaže „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“.

„Jedino sam ja u tada najprestižnijem listu – Ninu napisao preko cele stranice ono što bi moglo pogrešno da se zove odbranom Miće Popovića. Nisam ja imao razloga da branim Miću, jer niko nije imao snage njega da napadne. Bio je toliko jači od drugih, ali sam napisao ono što sam zaista mislio da je naslikao remek dela. To da se nekome ne sviđa njihov politički kontekst, pravo je svakoga, svakome može da se ne sviđa kako on vidi Tita i Bartona pored kaveza u kome stoji gorila. To je samo po sebi ironija. Napravio sam razliku između onoga što je plebejski političko-ideološki zazor takve tematizacije osetljivih sadržaja i onoga što predstavlja njihovu nedvosmislenu i očiglednu vrednost“, kaže Kadijević.

Svi su očekivali da Kadijević bude izbačen iz Nina, ali to se nije desilo. Umesto toga Sava Dautović je u „Politici“ objavio tekst sa zadatkom da Kadijevića prikaže kao podmuklog opozicionara i neprijatelja socijalističkog društva, na šta je Kadijević odgovorio na rafiniran način tekstom koji je „Politika“ objavila tek intervencijom redakcije Nina.

„Mića je bio toliko dirnut. Već ostareo i teško bolestan, govorio mi je: 'Pa ti si toliko rizikovao, a nemaš ni moju sliku. Ja tebi moram da dam sliku, ali ja nemam sliku kakvu ti zaslužuješ'. A ja se mislim u sebi, ma daj šta daš. Toliko sam ga obožavao da bi mi bila čast da imam bilo kakvu Mićinu sliku. I kaže mi: 'Ja ću tebi da napravim portret'. Posle mesec dana me pozvao da dođem. Kada sa ušao u njegov atelje u Akademiji nauka, samo što nisam pao u nesvest – slika dva metra sa metar a na njoj moja skromna figura. Tako veličanstveno i silovito naslikano i psihološki prostudirano. Bio je prisutan naš zajednički dugogodišnji prijatelj, Dobrica Ćosić koji je u šali rekao: 'Mićo, mene si slikao, ali ne ovako'. A Mića mu na to: 'Pa ti nisi ni zaslužio'“, seća se Kadijević.

Kadijević nije uvek odobravao Mićinu potrebu da svojom umetnošću svedoči o onome što se odigravalo oko njih.

„Imao je i specifičnu mitologiju koja nije uvek bila po mojoj naročitoj volji. Oslikao je ciklus 'Epoha majmuna', aludirajući na nas da živimo u majmunskoj zemlji kojom vlada diktator. Meni se to nije sviđalo. Stalno sam mu govorio: 'Zašto to radiš? Ti si veliki slikar, kakvi majmuni, kakav Tito, kakvi bakrači? Slikaj slike za sva vremena i ceo svet'. A on mi je odgovarao: 'Znaš, mora i da se svedoči'“, ističe Kadijević.

Popović je, prema rečima našeg sagovornika, slikao velike formate sa lakoćom i to sa bogatim koloritom, tamnim i depresivnim:

„Ceo njegov opus ima prizvuk tragičnog doživljavanja sveta zato što je kao dete prošao kroz Drugi svetski rat. Budući stariji do mene, bio je mobilisan i u partizanima. Zgražavao se svega toga i imao razvijeno humanističko osećanje. Za njega je čovek bio čovek iznad svega“.

Na zabrane je, napominje Kadijević, Mića Popović reagovao sa blagim podsmehom:

Popović je čak, seća se njegov prijatelj, govorio da ne mrzi Josipa Broza i da bi mu i krv dao ako treba:

„Ne volim ljude koji vladaju apsolutno, koji drže stvar u svojim rukama tako čvrsto da ne možeš ni da bekneš, a kamoli da se mrdneš“.

Kadijević naglašava da Mića Popović nije bio monarhista, ni pročetnički raspoložen, da je prezirao rat i samu revoluciju:

Kadijević ističe i polet sa kojim je Popović slikao:

„Kod Miće je to išlo kao iz mitraljeza posebno sedamdesetih godina. Često sam ga posećivao i prisustvovao činu njegovog stvaranja, toj upornosti, transformaciji koju je doživljavao čovek osrednjeg rasta sa jednim dobroćudnim licem i nimalo negovanim brkovima. Bio je jedan od najvećih ljudi koji je živeo u našem vremenu“.