Priče sa starih razglednica: Od Žrnova do Beograđanke, drvenom kaldrmom i zemljanom stazom

Ljubav prema razglednicama kod Snežane i Dragana javila se slučajno – stizale su od rođaka, prijatelja, deca sakupljala, punile su se male kutije koje su poneli sa sobom u Beograd kada su se doselili iz Banjaluke.

I danas se, kaže, seća razglednice koju je dobila iz Pariza pre 60 godina. Tek kada se otvorila Beograđanka i kada su počeli da odlaze na susrete filatelista i antikvara, otkrila je još mnogo lepših, pa je sakupljanje starih razglednica postalo njihova strast koju nastavila da neguje i posle suprugove smrti.

Skoro 1.300 razglednica našlo se u dvotomnoj monografiji „Pozdrav iz Beograda 1895-1941“ u kojoj, uz svaku razglednicu, u kratkim crtama Snežana piše o istoriji i razvoju grada, o mnogim objektima i neimarima Beograda, kao i zanimljivostima vezanim za određene događaje.

Ponosna je, ističe za Sputnjik, na najstariju razglednicu koja se pojavila krajem 1895. godine u izdanju Knjižare Velimira Valožića, jer, kako tvrdi, nemaju je ni institucije.

Svaka razglednica ima neku priču, a Snežana ima više kolekcija koje svedoče o značajnim događajima u istoriji Beograda:

„Razmišljam da napravim knjigu o kralju Petru pošto postoji veliki broj razglednica od njegovog dolaska u Beograd, kada su ga čekali na železničkoj stanici, pa pratili do zgrade Starog dvora. Posle odlazi na polaganje zakletve u Skupštini, pa u crkvu. Svi ti momenti, vezani za njegov dolazak i krunisanje, propraćeni su razglednicama. Ima serija razglednica koja je vezana za otkrivanje spomenika Karađorđu na Kalemegdanu na mestu gde se danas nalazi Spomenik zahvalnosti Francuskoj“.

Zahvaljujući jednoj razglednici Snežana je saznala i za Žrnov:

„Sada se povremeno i čuje za tu tvrđavu, ali pre tridesetak godina retko ko je znao za nju. Tridesetih godina je srušena i na njenom mestu podignut je Spomenik neznanom junaku. Tu su pronađene i peći za topljenje cinobarita i proizvodnju boje cinober“.

Na razglednicama su uglavnom prikazivani reprezentativni objekti poput dvorova, ali i Palata Albanija koja je bila skromna zgrada na mestu susreta ljudi, zatim Kalemegdan, pa čak i manje atraktivni delovi poput riblje pijace prekoputa Velike škole na koju je voleo da ide Mika Alas.

Snežana Vicić kaže da je otkrila i da je Milutin Milanković voleo da šalje razglednice svojoj sestri i ujaku, ali da joj tek predstoji da iščita poleđine razglednica koje kriju takođe zanimljive priče:

„Sa jedne strane razglednice su istorijske priče, a sa druge intimne, porodične i ljubavne. Znam za jednu. David Pajić je služio vojsku u Zagrebu. Njegova devojka mu je poslala razglednicu u kojoj mu piše veselo. Posle određenog vremena mu ponovo šalje razglednicu i pita da li se nešto naljutio i kaže 'nije važno, ostaćemo prijatelji'. Kasnije su se venčali. Možemo zaključiti i da je ta žena prolazila kraj knjižare Rajković-Ćuković - to je bio veliki izdavač - i da je kupovala one najluksuznije razglednice pa vidite i njen ukus. Svedoče razglednice i o onima koji su ih slali i o periodu kada su slate“.

Danas Snežana ređe posećuje skupove filatelista i aukcije, povremeno na internetu naleti na neku razglednicu koja nedostaje njenim kolekcijama pa je brže-bolje nabavi.

Primećuje da su se pojavili novi motivi, dok one stare i retke predstavljaju značajno svedočanstvo istorije.

Planira da priredi još jednu knjigu - o Beogradu posle Drugog svetskog rata, da pokaže uz pomoć razglednica kako su se pojedini delovi grada, kao što su Terazije i Slavija, menjali, a priželjkuje da jednog dana njene razglednice dobiju svoj dom u vidu muzeja u kome će mladi moći da uče o svom gradu.