"Oće neko na basket?", upitao je Jokić sada već davnog 7. februara 2011. godine.
Kultno je postalo to pitanje, sada jedan od najboljih košarkaša sveta u vremenu kada je bio 16-godišnjak je putem društvenih mreža morao da traži drugare za igranje, ali se sada postavlja još dramatičnije pitanje.
Da li iko čak i ima nameru da pozove ili potraži drugare za basket?
Jokić nije siguran u to.
"Znate koliko je teško sada naći ekipu za basket, naročito u mom rodnom gradu?", pomenuo je Jokić posle osvajanja titule šampiona Zapadne konferencije i prolaska u finale NBA lige.
A, nije bilo tako nekada...
"Sećam se dana kada se odlazilo u pet popodne na teren i ako izgubiš jedan basket možeš odmah da ideš kući", opisao je Jokić živu istinu svakog deteta koje se do ove aktuelne "nove ere", društvenih mreža i svega "modernog" ikada našlo na terenu za basket.
Jokić je i dalje to dete, iako je već ostvaren čovek i jedan od najboljih košarkaša svih vremena.
"Ništa se nije promenilo, ako neko hoće da igra basket može da me pozove".
O tome koliko je basket u školskom dvorištu, na košarkaškom igralištu, iza kuće, na ulici, bio važan u daljem razvoju i sazrevanju već su mnogo puta govorile Jokićeve starije kolege i takođe NBA igrači.
Bogdan Bogdanović je znao da iskoristi "fore i fazone" sa basketa tokom svoje košarkaške karijere, što i danas čini prezentujući mirijevsku školu, do je, na primer, Nemanja Bjelica, kao predstavnik novobeogradske škole čak i u Americi delio lekcije onima koji misle da su "izmislili" basket i košarku.
I zato je prethodna Jokićeva rečenica veoma važna, za svako dete u Srbiji, a ako nema sa kim da igra, može da pronađe Nikolu - on to sigurno neće odbiti.