Nebojša Dugalić: Nije prijatno ni u Titovoj ni u Rankovićevoj koži, svaka ima svoje ožiljke

Posle velikog uspeha dokumentarno-igrane serije „Jovanka Broz i tajne službe“ u kojoj je igrao Josipa Broza Tita, sada se priznati glumac našao u ulozi Aleksandra Rankovića u novoj seriji „Drug Marko“ po scenariju Svetka Kovača i u režiji Nedeljka Kovačića.

Serija kroz 10 epizoda prikazuje ulogu Aleksandra Rankovića u događajima pre, tokom i posle Drugog svetskog rata – od dolaska u Beograd da uči abadžijski zanat, preko angažmana u sindikalnom radničkom pokretu, ilegalnog partijskog rada, ratnih godina kada je postao Titova desna ruka, posleratnog uspona do optužbi za prisluškivanje državnog vrha.

- To je sve jedna ista priča. Njih dvojica su zapravo simptomi jednog duha vremena i pokazatelji kako i ono što, spolja gledano, izgleda kao najveća moć, iznutra je podeljeno, pocepano i kad-tad pokaže svoje naprsline. Možemo videti kako dolazi do sukobljavanja dvojice do tada najbližih ljudi na najvišim mestima, povezanih kako zajedničkom revolucionarnom prošlošću, tako i ideologijom, koji su sve vreme bili na istom zadatku, težili istom cilju. Tako funkcionišu stvari kroz istoriju, nekada saveznički, nekada neprijateljski, zavisno kako situacija naloži. Bilo je zanimljivo oslikati razvoj tog odnosa.

- Afera oko Rankovića događala se pre mog rođenja, ali odjeke tog događaja pamtim iz svog detinjstva, pogotovo u vreme ponovnog reaktiviranja kosovske krize nakon Titove smrti. Tada je Ranković ponovo oživeo kao tema i dosta se govorilo o njemu. Jedno je perspektiva običnog čoveka koji je slučajni učesnik u istorijskim zbivanjima, a sasvim drugo kako je sve to izgledalo iz perspektive ljudi na pozicijama i njihovih političkih situacija, globalne pozicioniranosti u tim odnosima snaga. Tada se počelo raditi na onome što je postala naša realnost početkom devedestih. Bilo je to jasno kao dan. Mogli smo da pratimo genezu svih dešavanja koja i danas, nažalost, još traju, ako ne tako intenzivno, onda bar kao žarište.

- Već tada su se pozicionirala rukovodstva Slovenije, Hrvatske, pa se desio Maspok u Hrvatskoj. Ustav iz 1974. godine je već razlabavio šavove zajednice zvane Jugoslavija. Usledila je kriza na Kosovu 1981. i desetak godina nakon toga Slovenija i rat u Bosni, sve do bombardovanja. To je sve bio projekat koji je trajao poprilično dugo. Zanimljivo je kada se sa nekim pređenim iskustvom, čovek zagleda u prošlost i pokuša da odgonetne genezu nekih dešavanja. Vidi se koliko je to složena mreža raznih uticaja i interne podeljenosti. Svi su oni bili eksponenti nekih drugih interesa i sila i igrali igre koje su morali u datom trenutku. Sve je počelo da se raspada i trebalo je na vreme se pozicionirati u tom budućem raspadu. To su zanimljivi istorijski uvidi, ali oni imaju smisla samo u onoj meri u kojoj pokušamo da ih učinimo primenljivim na sopstvenu stvarnost. Ne možemo mnogo da utičemo na svestke tokove, ali ipak možda možemo bolje da se pripremimo za neka predstojeća dešavanja i koliko-toliko preživimo.

- To su ozbiljno pripremani projekti, jer nam je konsultant i jedan od autora scenarija bio Svetko Kovač, koji je poslednje četiri godine Titovog života bio u njegovom obezbeđenju, a nakon njegove smrti bio zadužen za bezbednost Jovanke Broz. On je ozbiljno istraživao dokumenta vezana za Brionski plenum i Rankovića. To su desetine hiljada pređenih stranica. Gotovo je znao kog dana u kom minutu ko je bio i gde. Bio nam je od velike pomoći kao svedok i neko ko je imao priliku da razgovara sa generalima, učesnicima u vlasti, bezbednosnim službama. Naravno, postoje stvari koje su tajna, ali bitno je da se razume logika događaja iz tog doba – tog obaranja ruku, pozicioniranja, ko je kakve strategije igrao...

- To zavisi od nas. Možemo to gledati kao interesantni politički triler, istorijski zasnovan. S druge strane, svaki takav dragoceni uvid, pogotovo od svedoka sa lica mesta i onih koji imaju dar sažimanja istorijskih fakata i koji mogu da daju izvesnu vrstu tumačenja procesa, može da bude važno osvešćenje u proceni strategije eventualno budućih postupanja kako na državnom nivou, tako i od strane samog naroda. Neznanje je naše najveće zlo, jer postajemo lak plen raznih manipulativnosti i uticaja. Svedoci smo relativizacije svih mogućih vrednosti što je zapravo neka vrsta anesteziranja tela naroda da bi se njime lakše upravljalo. Kada imate masu kojom je lako manipulisati i upravljati, onda je sve moguće. Uvidi u događaje iz prošlosti možda nam daju šansu da budemo rasudljiviji u toj sklonosti ka brzom ostrašćivanju. Danas je toliko buke, a zapravo svaka buka je proizvod nekih agendaških ideologija. Pravi se strašna buka ne bi li se narod ostrastio i upotrebio za razne zakulisne interese i time praktično držao u neznanju i potčinjenosti, jer tako najbolje služi. Potencijal ostrašćivanja je veliki jer su ljudi nezadovoljni. U takvoj situaciji lako je instalirati zapaljive retorike, diskurse i ideologije. Nadam se da nam priča o Rankoviću može doneti neku ozbiljniju zamišljenost nad onim što jeste istorijski uvid, da shvatimo da su stvari mnogo složenije nego što ih mi vidimo pa da ne potpadamo lako pod utucaj onoga što čujemo, nego da naučimo da gradimo kritičku svest.

- Odgovorno je tumačiti istorijski lik pogotovo pred ljudima koji to vreme pamte. Postoji malo snimaka Rankovića, naročito gde se čuje kako govori. Najduži je njegovo obraćanje u skupštini za govornicom. Zato nam je bila dragocena pomoć Rankovićevog sina Slobodana koji nam je govorio o njemu kao običnom čoveku koji je živeo porodični život. Dosta situacija smo ispričali iz vizure njegovog odnosa sa ženom, sinovima, kroz razgovore sa njegovim prijateljima, ljudima koji su poslati kao špijuni, sa onima koji su ga pratili, prisluškivali. To je slika jedne političke sudbine koja je uobičajena u gotovo svim političkim sistemima. Svuda imamo primera doslednih vojnika određene ideologije, vernih onome što zagovaraju i onda imate taj sudar sa realnošću. Istorija ima svoje lukavosti kako da izneveri sva naša očekivanja. Onda vidite slom, da ništa nije utemeljeno onako kako ste verovali. Gledamo krah života. Posle celokupnog života, imate samo sliku iskorišćenosti, zloupotrebljenosti. Šta onda ostaje od čoveka kada se sruše sve njegove ideologije, snovi, idoli, kada ostane potpuno zaboravljen, skrajnut i postane državni neprijatelj, koji stalno strahuje da će biti ubijen? Potpuna izolacija. Tako je živeo.

- Nije bilo prijatno ni u jednoj koži. Svaka koža ima svoje ožiljke i uvek je podložna novim ranama. Nešto je smrtonosnije, nešto više boli, nešto manje, ali svaka koža boli, unapred je tako. Ovde je bilo interesantno što sam isti događaj mogao da igram iz dve suprostavljene vizure.

- To jeste jedan od aspekata priče u „Magbetu“, međutim govorenje istine je velika tema – šta znači reći istinu, kada, koju istinu, jer istina ima mnogo. Vi i ja možemo biti prisutni u istom događaju, ali će naše istine nužno biti različite, jer gledamo iz dve različite tačke. Čak i da smo dospeli do nekog krajnjeg jezgra onoga što zovemo istina, uvek je pitanje kome se to govori i kada. Prosto za neke istine nije vreme i nije trenutak ili ih ne treba reći jer, naglas kazane svetu koji nije spreman za njih, mogu samo prouzrokovati veliko zlo.

- Ovaj svet je u mnogome ustrojen na manipulaciji, kalkulaciji, na neistinitosti, maskiranju. To je zakonitost sveta od njegovog postanja - od kada je čovek počeo da lovi životinje, morao je da se bavi skrivanjem i maskiranjem da bi došao do lovine i nahranio se. Sav dalji razvoj bio je razvijanje te primitivne strategije opstanka. Vremenom je postajao društveno i civilizovano biće koje ima neki odnos prema drugome pa su ubistvo i zločin zakonom zabranjeni. Međutim, u pozadini te priče se događaju manipulacije i sve se dovodi u pitanje da bi se pod maskom civilizacijskog napretka i dalje sprovodio isti zločin, da bi neko, ko sebi da takvo pravo, živeo na račun onoga koga guta, vari, izbacuuje. Kao Magbet, kada je jednom napravljen taj korak, ako želi da opstane, nema mogućnost da odustane od zločina.

- Umetnik kao i svaki drugi čovek se može pozicionirati shodno svojoj slobodi i svojoj moralnoj odgovornosti. Umetnost može biti oružje u službi ideologizacije onakve kakva je potrebna onima koji diktiraju istorijske tokove. Dakle, umetnost može duhovno pripremati svet za određenu vrstu estetike, tema i problema, što se danas itekako mnogo radi. Kada vidite, na primer, koji se filmovi snimaju, na kojim se temama insistira, to su sve stvari koje su projektovane. S druge strane, umetnik može razvijati i određenu kritičku svest i biti kritički interpretator sveta. Međutim, umetnici teško žive i jako je teško dosledno opstati u svojoj kritičnosti ako to nema ko da gleda, plati, konzumira.