Kako je Borelj ocenio na konferenciji za novinare u Briselu, zemlje „moraju da zauzmu stav u pogledu rata u Ukrajini i rastućom ulogom Kine“ u svetskim geopolitičkim odnosima.
Sa druge strane, prema njegovim rečima, EU mora da usvoji „strukturalni pristup“ politici po pitanju zemalja koje „nemaju isti pogled na svet kao i mi“ i ne žele da se svrstavaju u bilo koji od postojećih tabora.
Za Srbiju ništa na kvadrat od evrointegracija
Prema mišljenju političkog analitičara Đorđa Vukadinovića, Borelj u osnovi nije rekao ništa novo, osim što je iskreno formulisao pristup koji je na snazi.
„Možda je jedino dobro, ako tu nekog dobra ima to što sve maske padaju i igra skrivanja, koja je donekle još funkcionisala poslednjih meseci, prestala. Oni se više i trude oko prikrivanja prirode njihove politike i odnosa, kako prema Rusiji i Kini, tako i prema trećim zemljama koje se nalaze negde između ili kojima bi moglo pasti na pamet da se malo otvore ili da gaje bliže odnose sa Rusijom i Kinom“, ističe on.
Prema njegovim rečima, za Srbiju ovakav pristup EU znači da od EU integracija nema ništa. Od njih zapravo već nije bilo ništa, ali sada se to jedno ništa pretvorilo u ništa na kvadrat, kaže Vukadinović:
„Čak i aktuelna vlast u Beogradu, koja po mom mišljenju pokazuje i više nego naglašenu sklonost da izađe u susret zahtevima Brisela i Zapada i povija se nekada pod tim pritiscima, mada im generalno i odoleva, neće imati manevarskog prostora i moraće da odbije tu vrstu ucene, koja je sada ogoljena i nije upakovana ni u kakve diplomatske oblande kao što je to ranije činjeno“.
Sada je samo pitanje koja će strana objaviti kraj ili će se to dogoditi prećutno, bez spektakularnih objava, dodaje naš sagovornik.
„Strukturalni pristup“ – zavrtanje ruke neposlušnicima
Što se „strukturalnog pristupa“ EU tiče, Vukadinović smatra da se radi o sistematskom gušenja nezavisnog i samostalnog pogleda na svet i odnose u njemu i pokušaje nezavisnog vođenja državne i nacionalne politike.
„Dakle, to što zvuči kao „moraćemo da se pozabavimo i da im pomognemo“ zapravo znači „moraćemo da sistematski obraćamo pažnju na njihovo držanje i da im zavrćemo ruke kombinacijom političkih pretnji i ekonomskih ucena. To je otprilike to u prevodu“, konstatuje Vukadinović.
Sa stanovišta EU, takva politika je hazarderska – radi se o ozbiljnoj pretnji iza koje ne stoji kredibilna sila. Kada na sličan način prete Amerikanci, to je, naravno grubo i ružno, ali ima i određenu težinu. Kada to radi Brisel, koji je naročito po izbijanju sukoba na istoku Evrope pokazao niz slabosti, ovakva vrsta pretnje može da bude čak i komična, dodaje Vukadinović.
„U svakom slučaju, imam utisak da, što je EU slabija, politički, geopolitički i realno, to verbalno postaje sve agresivnija. Kao da retorikom pokušavaju da prikriju suštinsku i stratešku slabost koju su pokazali koju su demonstrirali, i Unija kao celina i zemlje EU tokom poslednjeg sukoba“, ističe Vukadinović
Crno-beli pristup za progon neistomišljenika
Izjava Žozepa Borelja je najpreciznije i najkraće formulisanje lajtmotiva i suštine politike EU i SAD već duže vreme – to je stav po kojem je „prijatelj mog neprijatelja moj prijatelj“ i koji neodoljivo podseća na, kako Vukadinović kaže, reketaško-mafijaški princip koji se sada prenosi u međunarodne odnose.
Ovakav stav sada formulišu oni međunarodni akteri koji tradicionalno najviše insistiraju na principima kao što su demokratija, tolerancija, dijalog i slično.
„Njihovi politički sistemi vrednosti se legitimišu time što su pluralistički, tolerantni i otvoreni za razlike i nijanse, sada insistiraju na, ne samo hladnoratovskom, nego na jednom manihejskom pristupu, gde se odnosi među narodima i državama posmatraju po liniji borbe dobra i zla i borbe sila svetlosti i sila tame“, konstatuje Vukadinović.
Ovakvoj podeli sveta nekoliko poslednjih decenija bile su sklone Sjedinjene države – EU je najpre pružala otpor ovakvom crno-belom pristupu, dok sada čelnici EU prednjače u takvom stavu nad svima ostalima.
Radi se o stavu gde nikakva neutralnost ili čak uzdržanost u najnovijem svetskom sukobu ne sme da bude tolerisana.
„Znamo kako su prolazili relativno usamljeni i blagi glasovi, pokušaji da se problematizuje taj dominantni mejnstrim pristup na Zapadu prema Rusiji i Kini i prema aktuelnom sukobu. Da su najuglednija imena intelektualne, filozofske i politikološke scene bila proskribovana, prikovana na stub srama ako su samo za nijansu „skrenuli sa kursa“ – od Habermasa u Nemačkoj do Miršajmera u SAD ili Noama Čomskog“, zaključuje Vukadinović.