Milan Marić je dobio tri godišnje nagrade svoje matične kuće, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, i to za naslovnu ulogu u predstavi „Edip“ koju je prema Sofoklovoj tragediji režirao Vita Taufer, za lepotu govora „Dr Branivoj Đorđević“ i nagradu „Branka i Mlađa Veselinović“ za najbolje glumačko ostvarenje na sceni JDP-a.
„Uzbuđen sam i dirnut. Velika je čast. I srećan sam i uzbuđen“, prva je Marićeva reakcija nakon što su mu priznanja uručena na 75. rođendan JDP-a.
Milanu Mariću tri nagrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta
© Foto : Sputnjiku ustupilo JDP/Jakov Simović
Govor – kruna glume
Za Sputnjik kaže da mu posebno znači nagrada za lepotu govora:
„Još dok sam studirao moji profesori Ljiljana Mrkić, Radovan Knežević i Dijana Diklić Marojević muku su mučili sa mnom. Govorili su mi: 'Ti imaš lenju vilicu, moraš da radiš i radiš'. Kada sam na 'Edipu' radio sa profesorkom Biljom rekla je: 'Sad si položio'. I ova nagrada je apsolutno potvrda toga“.
Kada ste mlad glumac, napominje, ne možete da mislite o tim finesama.
„Ja sebe i dalje smatram mladim glumcem, ali kada ste još mlađi, zbunite se svim onim što nosi pozorište. Počnete da se borite sa samim sobom. Odjednom vidite sopstvene limite i ne razmišljate o finesama, a govor jeste kruna glume. Uprkos fizičkom i emotivnom i psihičkom zalaganju, govor te stvarno otvori. To i jeste ideja. Mi se ipak rečima sporazumevamo. Emociju osetimo, ali rečima napravimo taj put“, ističe popularni glumac.
Sa pozorištem nema šale
„Alisa u zemlji strahova“, „Lorencačo“, „Zašto je poludeo gospodin R“, „Dnevnik o Čarnojeviću“, „Zmajeubice“, „Gospođica“, „Sumnjivo lice“, „Tartif“... samo su neke od predstava u kojima je Marić igrao u JDP-u u prethodnih 10 godina koliko je član tog teatra.
„Svašta sam naučio i zahvalan sam na svim lekcijama. Bilo je lepih i manje lepih trenutaka, onih na koje sam ponosan i na koje nisam. Kao i svaka mini karijera koja ima put. I ja sam imao put i trudio sam se da to bude moj put. Naučio sam da sa pozorištem nema šale, da pozorište ne možeš da podrediš sebi, jer je to poraz u startu. Pozorištu moraš da služiš na neki lep način i tek tada počinje da se razvija i cveta odnos između glumca i pozorišta koje ti netremice daje. To je i poruka svim mojim kolegama da pozorište mora da se voli i onda će i ono voleti vas“, ističe Milan Marić.
Pozorište mora da se voli i poštuje
Marić je ostvario zapažene uloge u filmovima „Dovlatov“ i „Toma“ i gledanim serijama „Pad“, „Porodica“, „Državni službenik“, „Besa“...
Uprkos velikoj angažovanosti u filmskim i televizijskim produkcijama, uvek pronalazi snage da izađe pred pozorišnu publiku.
„Pozorište vam daje iskustvo, snagu, brzinu, dozu integriteta sa samim sobom da smete da se suočite sa klasicima i sa 600 ljudi koji svake večeri dolaze u želji da nešto dožive. Naučite da komunicirate sa njima i kada su raspoloženi i kada nisu, i kada vam je dan i kada apsolutno nije. Sve to spada u ono što sam rekao da pozorište mora da se voli i poštuje. Ako voliš pozorište, moraš da pristaneš i na službu pozorištu i to je najlepša moguća služba na svetu - da veruješ u pozorište i njegovu magiju. Razmena koja se desi između publike i nas na sceni je nešto što svima nama ostaje - publici predstava koju su gledali, a nama trenutak davanja i primanja nečega što rečima ne može da se objasni“, naglašava Marić.
Često u glavnim ulogama, spremno se suočava sa zahtevnim projektima.
„U tim sam godinama da vapim za kompleksnim, teškim, izazovnim ulogama. Volim sebe da izazivam, da stavljam sebe u nepoznato, da se 'bijem i borim' sa stvarima koji mi deluju nesavladivo, veliko, tako da vas preplaše. Tako proverite od kakvog ste materijala sačinjeni“, kaže Milan Marić koga ćemo 7. aprila gledati u ulozi Ričarda Bartona u predstavi „Bilo jednom na Brijunima“ Kokana Mladenovića u Bitef teatru.