SAD žele „kineski zid“ prema istoku, a straža da budu – Poljaci i Ukrajinci /video/

Ova ideja, objašnjava Miloradović, jeste značajna ali nije nova - takav blok postojao je i u 16. veku. U vreme raskola zapadnog hrišćanstva između protestanata i katolika sazvan je Tridentski koncil koji je razmatrao nastale probleme. Zasedalo se 18 godina i jedan od rezultata se pokazao vrlo brzo - 1569. godine formirana je Lublinska unija. To je, prema njegovim rečima, bila nova država koja se sastojala od Kraljevine Poljske i velike Kneževina Litvanije.

„Dobila je naziv "rečpospolita” što u prevodu znači republika, a veoma je bilo čudno to što se jedna republika sastoji od kraljevine i kneževine. Ta "rečpospolita” se širila, pa je na kraju uključila i pribaltičke krajeve i sadašnje delove Ukrajine i Belorusije, a pružala se skoro do Crnog mora. Tu se graničila sa Osmanskim carstvom što dovodi do zaključka da je potpuno presecela istočnu Evropu,” objašnjava naš sagovornik.

Nakon toga, nastavlja istoričar, počela je prozelitska akcija - sklopljena je unija sa onim delom pravoslavnog stanovništva i episkopima koji su bili podlređeni Konstantinopolju. Pošto je Vizantija nestala kao država, stanovništvo i sveštenstvo bilo je izloženo uticaju Rima, kaže Miloradović i dodaje da su oni koji su stupili u uniju sa Rimom priznali primat pape ali su zadržali svoj vizantijski ritual i polako su od pravoslavaca počeli da prelaze ka katoličanstvu. On čak smatra da se među današnjim rimokatolicima u istočnoj Evropi, a ima ih mnogo i u zapadnim delovima Ukrajine kao i u Belorusiji, zapravo nalaze nekadašnji pravoslavci.

Ovaj istoričar objašnjava da još od tog 16. veka jasno može da se vidi da su politički procesi i integrisanje tog prostora veoma duboko povezani sa religioznim procesima. Odnosno, dodaje Miloradović, ideologija koja je objedinila ceo taj prostor bila je u stvari rimokatolički ideologija koja se jedno vreme krila iza te „unije”.

„Koliko ja vidim, i danas smo svedoci istog tog procesa za koji im fali jedna važna kockica - Belorusija koja, pored šarenolikog stanovništva, i dalje pruža otpor.

Cilj ove inicijative je da SAD zadrže svoj ratni plen. Zbog toga žele da naprave novi „kinseki zid” prema istoku, a za taj poduhvat im je potrebna straža u vidu građana Poljske, Ukrajine i baltičkih zemalja. Nažalost, to ne može da se napravi bez rata i mržnje koju su posejali. Tu gube i Rusi, i Ukrajinci, ali dobija Amerika,” uveren je on.

Istoričar podseća i da su u to vreme od Crnog do Baltičkog mora formirani jezuitski kolegijumi, manastiri koji su bili intelektualni i duhovni centri. Jedan od ideologa "rečpostpolite” i Unije bio je Pjotr Skarga, Poljak jezuita, koji je bio visoki intelektualac. Bio je i prvi rektor univerziteta u Viljnusu. Naš sagovornik kaže da su jezuiti odigrali ključnu ulogu kao duhovna vojska, oni su bili ti koji su stvorili katoličku istočnu Evropu.

U Vatikanu, tvrdi, postoji podela posla – papa i general jezuitskog reda koji se kolokvijalno zove „crni papa”. Prvi general jezuitskog reda bio je sveštenik Ignjacio Lojola. Papa i general su dva stuba vatikanske vlasti i nikada nije postojao jezuita papa u isto vreme kada je postojao i general – ali sada jeste.

„Kao što nije slučajno to što je uoči Drugog svetskog rata prvi put u istoriji rimokatoličke crkve papa bio Poljak, što je zatim papa Vojtila Poljak odigrao veliki posao u dodatnom ljuljanju komunizma, isto tako uopšte nije slučajno što je sada papa jezuita. Očekujem da će ponovo početi slični procesi koji su se okončali u 18. veku kada ih je Carska Rusija zaustavila silom i kada su se mnogi unijati vratili pod administraciju Moskovske patrijaršije”, smatra naš sagovornik.

Kad je reč o ukrajinskoj krizi, Miloradović je uveren da crkva nema moć da bude posrednik u mirovnim pregovorima - ona ima moć samo kada deluje u saglasju sa državom ili državama poput Vatikana. Međutim, crkva, ocenjuje, nekada ima potrebu da vodi ratove tuđim rukama, jer ne treba da zaboravimo da jezuitski red predstavlja papinu intelektualnu vojsku.

„Oni su vekovima radili da se rimokatolička vera proširi, ne do Urala već do Pacifika. To se zove ratujuća crkva, jer se njihova duhovna borba ispoljava i na zemaljskom bojnom polju. Ovo što sada gledamo su iste scene iz Tridesetogodišnjeg rata iz 17. veka i zbog toga treba reći da je verski momenat samo jedan od slojeva, on je polje gde se vodi borba ali su glavni ciljevi geostrateške i ekonomske prirode – osvojiti prostor i opljačkati”, kaže on.

Papa je danas pozvan da interveniše povodom proterivanja monaha iz Kijevsko-pečerske lavre ali on mudro pušta da se stvari odvijaju kako se odvijaju, jer je to, u krajnjoj liniji, u njegovom interesu. To se namerno i radi, jer svaka glava koja padne, odgovara Zapadu, dodaje Miloradović.

S tim u vezi su i, kako kaže, dešavanja u Kijevsko-pečerskoj lavri koja i pored velike udaljenosti ima veliku ulogu i za srpski narod. Naš sagovornik podseća da si se mnogi naši intelektualci-teolozi školovali u Kijevsko-pečerskoj lavri. Ona je, prema njegovim rečima, duhovni centar obrazovanja našeg sveštenstva u 19. veku kada je Srbija ponovo počela da dobija oblike državnosti. Njen značaj za Srbe nije ništa manji od značaja Hilandara ali je vaoma bitna i za sve ostale pravoslavce koji žive u Ukrajini i okolnim zemljama.

„Kao što je Bahmut sibol na frontu, tako je i Kijevsko-pečerska lavra simbol celog pravoslavlja na istoku i zna se da onaj ko je poseduje ima i autoritet, a upravo u tom delu prelazimo sa verskog terena na politički.