Šta sad Amerikanci rade u Siriji? /video/

Amerikanci ne napuštaju Sirijsku Arapsku Republiku, iako ih tamo niko nikada nije pozvao!

Po kom osnovu su zaposeli oko četvrtine teritorije jedne članice UN!? Odakle im pravo!? Sa kojim su mandatom tamo!? Kako na to gledaju njihovi evropski saveznici i ostali partneri – zaštitnici teritorijalnog integriteta suverenih država!? Kada se pokreću sve te silne rasprave o kršenju međunarodnog prava i političkim posledicama takvih koraka, sirijski slučaj jednostavno ne može biti zaobiđen. Iz bilo kog ugla da se posmatra to je skandal, po mnogo čemu veći i od „upada u Irak“.

Sukob u Siriji, iako u dobroj meri „kontrolisan“ nakon 2016. godine i prodora ruskih snaga u Alepo i dalje nije završen. Ulazi u trinaestu godinu trajanja, „ostavio je iza sebe“ 350.000 žrtava i humanitarnu katastrofu kojom je direktno pogođeno preko 14 miliona ljudi. Trinaestu godinu!

I da je reč samo o održavanju prisustva zbog nafte, nekontrolisane eksploatacije bušotina na severoistoku zemlje, pa je za taj vremenski period to previše, i u barelima i u dolarima. Isplatilo se Amerikancima, višestruko. A ovde nije reč samo o nafti!

Lojd Ostin, američki ministar odbrane, posetio je Irak i Izrael i tom prilikom vrlo precizno govorio o strateškim ciljevima na Bliskom Istoku. Neće biti povlačenja iz Iraka, bliskom saradnjom sa Tel Avivom koordiniraće se suprotstavljanje zajedničkim pretnjama i tako jačati regionalna stabilnost.

Naravno, ono što je za jedne stabilnost, odnosno – uspostavljanje poželjnog poretka koji će trajati, za druge je – nestabilnost. Kada se govori o regionalnoj stabilnosti za SAD i Izrael, to ne znači da će i ostali biti stabilni. Naprotiv! Put do regionalne stabilnosti za SAD i Izrael vodi preko destabilizacije Irana.

Još ranije, na ovu temu oglasio se i prvi čovek Stejt departmenta, Entoni Blinken: „Nastavićemo zajedno da radimo da se suprotstavimo opasnom i destabilizujućem uticaju Irana. Kao što je predsednik Bajden rekao, SAD su orijentisane ka sprečavanju Irana da napravi nuklearno oružje. Iran nije pretnja samo Izraelu i regionu, već sve više i celom svetu!“ Otuda i ostanak američkih vojnih snaga u Siriji i Iraku.

Dešavanja u Ukrajini te potpuni kolaps odnosa Zapada i Rusije, zasenili su sve ostale krizne teme i geopolitička žarišta. Kao da se privremeno zaboravilo i na američku bežaniju iz Avganistana, i na lomove po latinoameričkim zemljama, i na bliskoistočne potrese.

Međutim, to što se kao privremeno zaboravilo na nešto, ne znači i da je to nešto isparilo, nestalo.

Iako u senci, krizne teme i dalje su aktuelne, geopolitička žarišta i dalje su aktivna. Na Bliskom istoku se „opasno kuva“. Kineske akvizicije izazivaju pozornost, poslednja inicijativa u nizu koja se tiče približavanja stavova Teherana i Rijada ne samo da je tekući uspeh vredan pažnje (pre toga su tokom posete Si Đinpinga Saudijskoj Arabiji održani samiti Kina – Zalivski savet za saradnju i Kina – Arapska liga), već i naznaka da se na dugi rok može smanjiti konfliktni potencijal u ovom delu sveta posredovanjem nezapadnih sila, što je onda znak SAD da njihov uticaj radikalno kopni.

Posle „zaglavljivanja“ u iračkom pesku, neuspeha u sprovođenju Arapskog proleća i „odmetnutog“ Erdogana, samo su im još sada falili Kinezi sa svojim akvizicijama i investicijama. Vašingtonu bi, zapravo, odgovarala neka „kontrolisana kriza“ preko koje bi SAD vratile izgubljene pozicije i opet se nametnule za ključnog činioca bliskoistočne regionalne bezbednosti. Vreme im nije saveznik, okolnosti im ne idu na ruku.

Takođe, „otvaranje drugog fronta“ moglo bi se pokazati kao „izlazna strategija“ ukoliko dešavanja u Ukrajini krenu u neželjenom smeru. Rusko „provaljivanje“ osam godina utvrđivanog fronta u Donbasu, prema svim najavama, biće problematično ne samo zbog sudbine daljih operacija NATO i taktičkog postavljanja, već i politički i psihološki za sve one koji su bezrezervno podržavali režim u Kijevu prethodnih godinu dana.

Bežanija iz Avganistana zamaskirana je hitrim otvaranjem ukrajinskog fronta, pa po tom podelu i slom u Ukrajini može biti zamaskiran indukovanjem novog oružanog sukoba. Puls Irana i njegova sposobnost da se brani već su „opipavani“ krajem januara kada je dronovima – kamikazama gađan ogroman broj vojnih instalacija.

Za Teheran je problematično i što su neke od tih instalacija duboko u unutrašnjosti teritorije, na primer oko Isfahana. Nesumnjivo, Izrael je spreman da učini sve kako bi zaustavio iranski nuklearni program. Isto tako, nesumnjivo je i da su u tome do sada postigli ograničen uspeh. Možda su svojim operacijama usporili ovaj projekat, ali ga nisu i zaustavili. Prema (ne)potvrđenim informacijama koje dolaze iz Međunarodne agencije za atomsku energiju, Iran već poseduje uranijum obogaćen na oko 85% i blizu je onih famoznih „devet desetina“ neophodnih za „vojne svrhe“ (weapon grade). Pokazalo se u praksi da je bez podrške SAD za Izrael vrlo rizično ulaziti u sveobuhvatniji poduhvat, sa višim ciljevima i razornijim posledicama.

Opet, iako u Vašingtonu nikada nije nedostajalo „jastrebova“ spremnih da „zalegnu“ za te više ciljeve, pokazalo se i da je taj „kružok za sveobuhvatniji poduhvat“ ostajao u manjini. Američku kolebljivost podsticale su sumorne prognoze o razornim posledicama. Destabilizacija Bliskog istoka i započinjanje šire vojne operacije protiv Irana moglo bi dovesti svet na ivicu novog velikog rata, prema kojem bi sve što se dešava u Ukrajini bilo tek neki manje značajan lokalni rat.

Ipak, ni ova većina koja je zazirala od posledica nije spremna na povlačenje.

Jedan Avganistan dovoljan je za ovu generaciju političara, generala i ideologa! Zato se do daljnjeg ostaje u Siriji. I Iraku, svakako.

Uz vrlo precizno naglašavanje strateškog partnerstva sa Izaelom. Iz čega logično proizilazi da je Iran faktor destabilizacije i moguća meta. Ne samo zbog regionalnog odnosa snaga, već i zbog otvorenog savezništva i razgranate saradnje sa Rusijom i Kinom.