Pošto su se svi ti događaji vremenski podudarili ne samo s pokušajem revanša Oružanih snaga Ukrajine na frontu, nego i sa samitom Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) u Samarkandu, 15. i 16. septembra prošle godine, može se pretpostaviti da su u te provokacije umešane inostrane specijalne službe, a pre svega CIA, koje u tome imaju svoj interes, kaže Ivanov, koji je vodeći naučni saradnik Centra za međunarodnu bezbednost Instituta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose Ruske akademije nauka.
Prema njegovoj oceni, pokušaji da se raspire tinjajući i zamrznuti sukobi duž granica Rusije i njenih partnera i saveznika u ODKB-u i ŠOS-u deo su „velike igre“ ili strategije specijalnih službi i kolektivnog Zapada čiji je cilj da podrije autoritet i uticaj sve jačih, nezavisnih regionalnih organizacija.
Pre nekoliko dana, podseća Ivanov, došlo je do pokušaja da se zaoštri situacija na granicama Gruzije s Abhazijom i Južnom Osetijom. Ukrajinski političari su podsticali Tbilisi da se „podigne i da štiti svoju zemlju“, ako u Gruziji smatraju da su Abhazija i Južna Osetija njene teritorije.
Poslanik Vrhovne rade Ukrajine Fjodor Venislavski je tvrdio da Gruzini imaju jedinstvenu mogućnost da nateraju vlasti da „preduzmu konkretne korake i da oslobode Abhaziju i Južnu Osetiju“, pošto je „Rusija usredsređena na Ukrajinu“.
Predsednik vladajuće partije „Gruzijski san“ Iraklij Kobahidze komentarisao je te pozive Kijeva, navodeći da gruzijske vlasti ne podržavaju ideju „drugog fronta“ protiv Rusije. On je naveo da postoji mogućnost sprovođenja referenduma ili plebiscita o tom pitanju.
„Očigledno, Kobahidze je zaboravio da je još u maju 2022. godine premijer Gruzije Iraklij Garibašvili obećao stanovništvu dugoročni mir s Rusijom i isključio otvaranje bilo kakvog 'drugog fronta'“, konstatuje Ivanov.
On podseća i na sukobe koji su se prošle jeseni dogodili na granici Jermenije i Azerbejdžana, kao i na kirgisko-tadžikistanskoj granici, a koji su se vremenski poklopili s održavanjem samita Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) u Samarkandu 15. i 16. novembra.
Prema saopštenjima iz Bakua, diverzantske grupe Oružanih snaga Jermenije, koristeći lokalni planinski reljef i klance, u raznim pravcima su postavljale mine između položaja odreda azerbejdžanske armije i puteva njenog snabdevanja. To je poslužilo kao izgovor za napad azerbejdžanske vojske u noći između 12. i 13. septembra prošle godine na položaje jermenskih snaga u blizini pograničnih naselja u istočnom delu Jermenije.
Tek nakon dvodnevnih žestokih borbi na liniji razgraničenja, Rusija i svetska zajednica su uspele da postignu postepeni prekid borbenih dejstava, a na obe strane poginulo je više od 200 ljudi.
Analitičari primećuju da je to bila najozbiljnija i najkrvavija eskalacija nasilja u tom regionu nakon novembra 2020. Prvi put su se borbena dejstva vodila izvan teritorije Nagorno-Karabaha, u kojem je sada razmešten ruski mirovni kontingent, odnosno duž azerbejdžansko-jermenske granice, severozapadno od Lačinskog koridora koji povezuje Jermeniju i sporni Nagorno Karabah.
Ovaj sukob je osujetio planirani susret lidera dveju zemalja na marginama samita ŠOS-a u Samarkandu, pošto u novonastalim uslovima premijer Jermenije Nikola Pašinjan nije mogao da dođe na taj forum.
Tokom samita ŠOS-a, u noći između 15. i 16. septembra, počeli su i uzajamni napadi na teritoriju Kirgizije i Tadžikistana, a zatim i sukobi graničara i vojnika dveju zemalja. Čak ni sastanak lidera dveju zemalja 16. septembra u Samarkandu nije mogao odmah da zaustavi krvoproliće.
Pogranični spor Tadžikistana i Kirgizije potiče još iz vremena Sovjetskog Saveza. Nakon raspada SSSR-a bezbednosna situacija se samo pogoršala. Uzrok su nerazgraničeni delovi granice, na kojima je nemoguće utvrditi kojoj od dveju zemalja pripada teritorija. Do danas je razgraničeno samo 504 od 907 kilometara zajedničke granice.
„Ako se sumiraju sve te eksplozije nasilja i provokacija na postsovjetskom prostoru u poslednje vreme, nameće se zaključak da su oni mogli biti vremenski koordinisani i na neki način povezani s osvetničkim težnjama Kijeva na liniji razgraničenja strana u Donbasu“, ističe Ivanov.
Politikolog objašnjava da je svaki sukob na postsovjetskom prostoru, na prvi pogled, jedinstven, te da su svi ti sukobi u određenoj meri istorijski uslovljeni.
„U poslednje vreme, međutim, njihovo dosledno i prilično neočekivano ponovno oživljavanje navodi na pitanja. Cilj tih događaja izgleda kao promišljena strateška politika SAD i njihovih saveznika. Ako se tome dodaju sukobi u Siriji, Belorusiji i Kazahstanu, može se s određenom uverenošću pretpostaviti da u kontekstu sankcione politike glavni cilj predstavlja slabljenje Rusije, pored ostalog, i stvaranjem žarišta duž njenih granica“, zaključuje politikolog.