Misterija ujednačene osvetljenosti Zemlje intrigira naučnike još od ranih sedamdesetih godina 20. veka, kada su prvi sateliti iz orbite počeli da mere reflektovano sunčevo zračenje, koje je poznato kao albedo.
Sada je ta misterija možda rešena: nova teorija naučnika je da dok okeani južne hemisfere apsorbuju više sunčeve svetlosti, zbog čega bi deo naše planete iz svemira trebalo da izgleda tamniji, oni takođe proizvode veći broj oluja - a nastali olujni oblaci deluju kao reflektori koji prave ravnotežu i odbijaju svetlost nazad u svemir.
„Novo istraživanje rešava osnovno naučno pitanje i produbljuje naše razumevanje ravnoteže zračenja Zemlje i njenih efekata“, kaže Johai Kaspi, geofizičar sa Vajcmanovog instituta za nauku u Izraelu.
Dok različiti faktori utiču na albedo naše planete – na primer, da li ima snega ili ne – merenja bliže Zemljinoj površini pokazuju razliku u albedu između hemisfera. Međutim, to nije slučaj kada se planeta posmatra iz daljine.
Naučnici su, na osnovu podataka iz različitih izvora, uporedili podatke iz poslednjih 50 godina o oblačnosti u odnosu na lokaciju oluje i informacije o njihovom intenzitetu.
Na osnovu obrazaca ciklona koji stvaraju oblake i anticiklona koji potiskuju oblake, istraživači su uspeli da pokažu balansiranje Zemljinog albeda, navodi se u istraživanju objavljenom u časopisu PNAS.
„Utvrđeno je da albedo oblaka koji nastaju usled jakih oluja iznad južne hemisfere, „preslikava“ albedo velikog kopna na severnoj hemisferi, i na taj način je očuvana simetrijaosvetljenosti“, kaže klimatski naučnik Ori Hadas sa Vajcmanovog instituta za nauku.
On dodaje kako to sugeriše da su oluje faktor koji povezuje sjaj Zemljine površine i oblaka, čime se rešava misterija simetrije osvetljenosti između dve hemisfere, prenosi Sajens alert.