Čudesna sudbina: Jovana našli posle 30 godina u Dalmaciji - svaki dan uz Bibliju i vratio se Mrkan

Malo je Srba ostalo na velikoj zaravni dalmatinske Bukovice koju leti nemilosrdno prži sunce, a zimi kiše spiraju i oblikuju kamenje i sitno rastinje, kao što su vekovima oblikovale oštra lica i karaktere stasitih ljudi koji ovde žive.

U zaseoku Korolije, kod sela Ivoševci, nedaleko od Kistanja svega je nekoliko staraca koji nisu hteli da napuste rodni prag i od bure se sklone u Srbiju, kod dece u neko beogradsko ili novosadsko predgrađe.

„Znao sam da nema nikog svog, jedva smo se sporazumeli. Kao mali preležao je meningitis, teško govori, ali sam razumeo šta mu treba. To nije trebalo ni da mi govori, ne treba mu gužva, treba mu mir i samo ono osnovno, da preživi, da živi kako je navikao“, svedoči nam Šuša.

Nekada je Jovan bio bogat, imao je sedamdeset ovaca, s njima je i poslednji rat dočekao. S njima je dočekao i „Oluju“. Vojska ga nije dirala, ali onda su došli psi rata, molio je, da mu makar ovna Mrkana i nekoliko ovaca ostave. Sve su odneli.

Gotovo trideset godina posle, naš sagovornik ga je zatekao sa nekoliko ovaca koje je u međuvremenu teškom mukom nabavio. Kako, ne zna se, izbegavao je ljude, izgubio je davno veru u njih, zato se i osamio.

U Bukovici nema puno naroda, ali ima interneta i želje da se pomogne. Apel našeg sagovornika na društvenoj mreži podigao je na noge, ne samo Kistanjce koji su se vratili u svoje mesto pored drevnog manastira Krka, već svuda po svetu.

Mora mnogo da se radi u kršnoj Bukovici da bi se živelo, ali svi su našli vremena, i novca, da pomognu. Kućica ovog pastira dobila je novi prozor, stigle su zalihe hrane, čista odeća za Jovana, i legao je konačno u čisto.

„Gužva je bila, svi smo se radovali, ali sam video da Jovan jedva čeka da odemo, da se ispriča s njim. Tepao mu je. Mrkan mu je, iako se ne poznaju, bliži od svih nas. Tada sam bio siguran, ovo je sve što treba da uradimo za ovog čoveka. Kada bi mu pružili ono što mi nazivamo normalnim uslovima za život, kada bi ga premestili u starački dom, verujem da ne bi živeo više od tri dana“, kaže jedan od Jovanovih dobročinitelja.

On obilazi pastira više od tri meseca, pre neki dan prvi put je video osmeh na njegovom kamenom isklesanom licu. Nasmejao se sijalici.

Lokalno udruženje „Žene kosovske doline“ na Jovanovu kuću montiralo je solarni panel. Dovoljno da uveče radi ono što, pored „blaga“ najviše voli, da čita.

Naš sagovornik sada četiri puta nedeljno ovom isposniku odnosi kuvani obrok. U akciju pomoći uključio se i posleratni novi komšija, iz Janjeva na Kosovu i Metohiji doseljen u Kistanje. On hranu dovozi iz Knina, iz narodne kuhinje, a Božo je na biciklu odnosi u Jovanovu kućicu na kraju sveta.

Prozbore po koju, naš sagovornik, kaže, sada već dobro razume Jovanov nemušti jezik. Čak mu je i Sveto Pismo Novoga zaveta čitao, bez naočara.

„Korolije su i umetničke duše, bunar i kamenicu iz koje stoka pije kišnicu, koju bi svaki muzej poželo, isklesao je njegov otac Obrad. A Jovan voli da čita. Bibliju je, kaže, pročitao milion puta, jer samo nju ima. Odneo sam mu Narodne junačke pesme, jer često spominje Kraljevića Marka i Ženidbu Dušanovu pominje. I raspad Jugoslavije, i takvo sam mu štivo odneo“, kaže nam Šuša.

On dodaje da je ovaj neobični gorštak, od kada je dobio pomoć, uvek obrijan. Drugi čovek, dočekuje ga sređen.

„To mi daje nadu da smo mu vratili malo vere u ljude, ali sada ćemo ga ostaviti, da svoje poslednje ovozemaljske dane provede u toplom, tepajući Mrkanu“.