Vest koju su ovih dana objavili pojedini mediji na Zapadu ogolela je istinu o prisustvu zapadnih kompanija na ruskom tržištu. Prema istraživanju pojedinih profesora sa švajcarskog univerziteta Sent Galen i Međunarodnog instituta za razvoj menadžmenta (IMD Business School), takođe u Švajcarskoj, od 1.404 firme iz Evropske Unije ili G7 zemalja samo 120, ili 8,5 odsto, povuklo se sa ruskog tržišta.
Ostali na ruskom tržištu
Od onih koje su ostale najviše je nemačkih, pa onih sa Kipra, a što je interesantno, potom iz Sjedinjenih Američkih Država iako je upravo američka ministarka finansija Dženet Jelen upozoravala da biznisi moraju da budu svesni geopolitičkih pomeranja i na osnovu toga da promene svoju strategiju.
Profesor Beogradske bankarske akademije, dr Drašković za Sputnjik kaže da će se kompanije ponašati u skladu sa svojim interesima i neće napustiti neko tržište pod političkim pritiskom dokle god mogu.
„Tu postoje dva polja. Na jednom će kompanije voditi računa o svojim interesima, kratkoročnim i dugoročnim pa će naći način mimikrije. Formalno će pokazati da su napustili neko tržište, ali će naći varijante da zadrže to tržište pod drugim imenom, ili u okviru pozicija nekih sporazuma koji su zapravo tajni sporazumi“, kaže naš sagovornik.
Čak i neki od onih koji su napustili rusko tržište, ne znači da su to uradili trajno, jer u ugovorima o izlasku postoji klauzula o vraćanju. Tako je, na primer, Nisan prodao svoj kapital za jedan dolar ruskoj državnoj firmi, ali sa opcijom da sve to kupe nazad, takođe za jedan dolar, u sledećih čest godina.
Niko se ne odriče velikog tržišta i velikih resursa
„To je tipičan slučaj, naročito kada je reč o velikim zemljama i velikim ekonomskim interesima, jer kada se jednom izgubi tržište onda se teško na njega vraća. Država sa koga su oni pobegli će voditi računa u budućnosti da tim kompanijama otežaju povratak na tržište", kaže Drašković.
Koristeći infrastrukturu američkog i Mekdonldsa u Rusiji uspešno je oživeo restoran brze hrane „Vkusno i točka“
© Sputnik / Nikolina Tesla
On podseća na istoriju sankcija, generalno. Kada su u pitanju male i manje ekonomski snažne zemlje to funkcioniše na drugi način jer je tada i manji interes velikih kompanija.
„Kada je reč o Rusiji onda je to potpuno druga pozicija, jer je to veliko tržište, veliki su resursi, ogromna je ekonomija i onda se takvo tržište lako ne gubi. Kada je, na primer, reč o Iranu, imate sankcije koje se uvode godinama, ali uvek postoji neki način biznisa i trgovine koji se realizuje i sa tim tržištem koje je ekonomski značajno, pogotovo u pogledu energenata“, objašnjava ovaj ekonomista.
Nemačka koja je godinama bila jedan od najvećih investitora u Rusiji i jedan od njenih najbliskijih partnera, krivca za opstanak zapadnih firmi u Rusiji pak vidi u Rusiji. Između ostalog u ruskom propisu po kojem je prodaja udela u firmi dozvoljena samo po ceni koja iznosi 50 odsto od tržišne cene. Ruska država pri takvim prodajama dobro zarađuje jer za sebe uzima deset odsto kupovne cene, navodi Dojče vele.
Malo zbog ljudskih prava, malo više zbog gubitaka
"Otud ne treba da čudi da je velika većina zapadnih investitora smanjila obim posla, ali da je tek mali deo stranih firmi zaista napustio tržište", navodi prvi čovek Istočnog odbora nemačke privrede, Mihael Harms. On navodi primer Folksvagena koji je u Kalugi obustavio proizvodnju, ali nije prodao svoje pogone..
Institut za svetsku privredu u Kilu je, pak, sredinom prošle godine konstatovao da u Rusiji i dalje posluju manja i srednja preduzeća koja i dalje prodaju najveći deo svojih proizvoda, jer bi te firme prilikom napuštanja Rusije morale da pretrpe znatne gubitke.
Interesantno je objašnjenje četiri nemačke kompanije iz zdravstvenog sektora - Frezenijus, Simens Helthajners, Braun i Štada, zbog čega nastavljaju sa poslovanjem u Rusiji. Naprosto, ne „mogu da ostave svoje tamošnje pacijente na cedilu", jer je „pristup medicinskoj nezi ljudsko pravo", navodi nemački medij.
Od 1.404 firme iz Evropske Unije ili G7 samo 120, ili 8,5 odsto, se povuklo sa ruskog tržišta, a najviše je ostalo nemačkih, među kojima i Folksvagen koji nije prodao svoje pogone u Kalugi
© AFP 2023 / ANDERSEN
To je, kaže Drašković, logično ponašanje , jer politički interesi administracija vrlo često nisu komplementarni sa ekonomskim interesima kompanija.
Na pitanje koji su to mehanizmi kojima bi kompanije mogle da budu kažnjene ako ne ispoštuju politički poziv za napuštanje tržišta, on kaže da to zavisi od mera koje donose vlade pojedinih zemalja.
Ekonomija kao voda
Da li je to oduzimanje imovine, da li uvođenje restriktivnih poreskih mera, kaže on, ali i dodaje da je i to sad pitanje. Vlade zemalja koje uvode sankcije, nisu spremne baš da ulaze u rat sa tim velikim kompanijama. Pogotovo što su neke od tih kompanija često i neko ko finansira izborne kampanje i političke strukture zavise od njih, napominje ovaj ekonomista.
„Normalno, vlade imaju mogućnost da vrše pritisak na svoje kompanije i onda one da bi izbegle sukobe sa svojim vladama vrlo često nalaze neka paralelna rešenja za funkcionisanje celog sistema. To je tako, tako će i biti, ekonomija je kao tok vode koji ne možete zaustaviti“, slikovit je Drašković.