U svetskoj politici počela je nova era, piše Blumberg: Evropa i SAD su dale Ukrajini nova obećanja o isporukama naoružanja. Autor teksta, međutim, predlaže da se proceni opasnost takvog koraka, da se izbegnu „samoobmana i eufemizmi“.
Prema njegovim rečima, bez obzira na sankcije, Rusija ne pokazuje naročitu spremnost za pregovore, Rusi se ne ljute na svog lidera i malo ko osporava „uverenje da se moralno dekadentni Zapad ujedinio protiv njihove zemlje“.
I ne samo to, nego narodi i vlade globalnog Juga, koji više od svih trpe ekonomske posledice sukoba, ne žure da okrenu leđa Rusiji. Prema rečima autora teksta, najveći deo svetskog stanovništva smatra da je ruska specijalna vojna operacija u Ukrajini slična invaziji SAD na Irak. Na primer, u Indiji, koja se smatra saveznikom Zapada, tokom nedavne ankete većina ljudi je za ukrajinski sukob okrivila NATO ili SAD, a ne Rusiju.
Čak se i ne može reći da li žitelji Zapada podržavaju produbljivanje sukoba s Rusijom, jer ih za mišljenje jednostavno ne pitaju. Na primer, vlade SAD i Velike Britanije jedva su informisale svoje građane o tome da će Ukrajini isporučiti savremenije oružje.
Autor teksta podseća na to da su sve velike zapadne zemlje bile umešane u „vojne propasti koje su opustele čitave regione Azije, Bliskog istoka i Afrike“. Te katastrofe je bilo lako predvideti, ali političkim liderima i njihovom delovanju pomagali su brojni mediji koji su „zaglušivali ili namerno deligimitizovali glasove onih koji misle drugačije“, navodi autor i dodaje da je zabrinut kada čuje da se isti ljudi koji čak nisu bili ni kažnjeni za prethodne promašaje sada zalažu za sukob s Rusijom.
Ipak, nisu svi uznemireni poput njega zbog toga „što elite sklone greškama ponovo donose odluke koje će promeniti istoriju i geografiju, bez odgovarajućeg demokratskog nadzora“.
Na talasu nezadovoljstva zbog „beskonačnih, skupih i neisplativih ratova“ na vlast mogu da dođu demagozi, upozorava autor, navodeći kao primer Donalda Trampa.
Budućnost demokratije u Ukrajini je, prema mišljenju autora, takođe maglovita, ako se ima u vidu količina oružja koje se tamo šalje, kao i korupcija po kojoj je bila poznata i pre sukoba. „Ukrajina je, izgleda, daleko od perspektive da ima poštenu i odgovornu elitu“, smatra on.
Autor skreće pažnju na to da zbog savezničkih odnosa zapadne zemlje zatvaraju oči pred političkom i moralnom stranom pitanja. Na primer, Zapad smatra Indiju svojim saveznikom i protivtežom Kini i Rusiji, zbog ćega ne obraća pažnju na kršenje demokratije u toj zemlji i na to što Indija kupuje rusku naftu.
Mnoge zemlje u svetu počinju da deluju s manje razuma, da teže vojnoj eskalaciji. Čak se i Japan ponovo naoružava, iako to vodi do povećanja njegovog ionako izuzetno velikog budžetskog deficita. Pritom, niko se tamo ne bavi rizicima od takve militarizacije i ne govori o tome kako nameravaju da popune redove armije.
Na isti način, konstatuje autor, vlade na Zapadu pokušavaju da prošire svoje vojno prisustvo u inostranstvu, iako kod njih vlada ekonomska kriza.