Otkrivamo posle 20 godina: Na ćivotu Svetog Save u Mileševi ugrađen ruski krst – simbol "vremeplova"

„Za moj umetnički pečat niko ne zna, odozgo, na samom poklopcu ćivota teškog jednu i po tonu, nalazi se ruski krst. Važno je da to kažem baš u ovom trenutku, to je izraz ljubavi moje porodice i mene, naš lični, jer smo ćivot obnavljali sami, nismo imali pomoć institucija, bilo koga“, kaže ovaj umetnik, inače profesor na Akademiji Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju.

Obnova groba Svetog Save, pre tačno dve decenije, u javnosti je ostala nezapažena. Autor veruje da se to nije desilo slučajno, jer za sve postoji vreme. A ovo je, smatra, pravo vreme da objasni svoj rad na grobu najvećeg srpskog svetitelja i prosvetitelja. Zato je Sputnjiku ustupio i film koji prati obnovu ćivota.

Važan segment filma objašnjava zašto je na grobu Svetog Save ruski krst, a zove se „Rusko – srpski vremeplov“.

„Dok je Sveti Sava bio jako mlad, imao 17 godina, došao je neki ruski monah sa Svete Gore, ta duhovna priča, reči boga živoga, na njega su toliko uticale da je posle toga pobegao na Svetu Goru. Iz zahvalnosti prema tom ruskom monahu, imao sam tu slobodu da postavim ruski krst na grob našeg prvog, najvećeg svetitelja, Svetog Save“.

Blažić dodaje da Rusiji i Rusima ne treba da ostanemo dužni zbog ove važne činjenice, da je presudnu ulogu u životu svetitelja imao upravo monah iz te zemlje. U prilog tome, dodaje još jedan važan podatak:

„Pošto je trebalo da pokrsti ruski narod, Sveti knez Vladimir poslao je izaslanike po svetu da vide kao to izgleda, bili su svuda, došli i u Svetu Sofiju i prisustvovali liturgiji. Po povratku u Rusiju rekli su da ništa lepše nisu ni čuli, ni videli, nigde. A taj car Justinijan, koji je podigao Svetu Sofiju, srpskog je porekla, sa našeg juga. Mi smo tako povezali naš vremepolov, kroz šest vekova. To je naša temeljna veza, nešto što ne može da se izmeri ni jednim mernim aparatom“.

Njegov krst na ćivotu Svetog Save ima osam krakova, na vertikali ima manju promenu u vrhu, a dole prečku koja pokazuje prema razbojniku koji se opravdao. Kaže da je pre dve godine pisao ruskoj ambasadi, da je o tome obavesti, ali je odustao od obaveštenja, nije bilo vreme za to.

„S obzirom na situaciju u kojoj se Rusija sada nalazi, imamo pravo da to otkrijemo. To je samo jedno „krilo od muve“, kažu svetitelji, ono što sad činiš, to je krilo od muve, to ne može da izmeri ni digitalna vaga. Ali, to je kod boga veliko, kod boga i krilo od muve ima težinu. I jedna molitvica „Gospode, pomiluj“, ima ogromu težinu, može da vas spase samo to, jedna suza može da vas spasi. Tako da je ovo krilo od muve podareno ljubavi između Ruske Federacije i Republike Srbije“, ističe ovaj umetnik.

Blažić dodaje da postoji i drugo krilo, to je skulptura proizašla iz rada na doktoratu našeg sagovornika, a posvećena je Džulijanu Asanžu. Urađena je od vajarskog betona narandžaste boje, visoka je tri metra i biće postavljena na dva betonska rutera.

Pokušao je da je postavi na Ušću, kod Muzeja savremene umetnosti, u rodnom Čačku, u Galeriji Nadežde Petrović. Prijatelji su mu iskreno rekli da za to nije vreme, da bi mogli da imaju problema, da proba da je postavi u neki park...

„Sad ćemo da postavimo skulpturu na neki od beogradskih univerziteta, to je neutralna teritorija. Na njoj će biti pločica „Ovo je poklon jednom od univerziteta Ruske Federacije“. Još ne znam koji će univerzitet da je preuzme i kada, nadam se da će mi u tome pomoći Ruski dom. Skulptura jeste posvežena Asanžu, ali ime joj je „Slobodni valovi“, po Puškinovoj pesmi. To je ono što se sad dešava u svetu, to je kratka pesma gde se prizivaju munje da nešto urade sa ovom barom koja je svuda na ovom svetu“.

Rajko Blažić radio je u svim vrstama kamena, a od 2005. godine usavršava tehnologiju u novom vajarsko- građevinsko - dekorativnom materijalu koji je patentirao i za to je nagrađen, nazvao je „Vajarski betoni“. Izdao je i monografiju o ovom materijalu koji želi da predstavi svetu, jer je zahvalan za rad, a pre svega prelepo izgleda.

„Ne možete da verujete da to nije kamen, najlepši kamen na svetu, to nije običan sivi beton, u bojama je, od bele, narandžaste, oker, crvene, to je nešto neverovatno. Svi zidovi vajarske akademije SPC su u tom betonu, sa vajarskim betonima radio sam i u manastiru Svete Petke kod Bijeljine, a sa suprugom i „Vulkan ćirilice“ u selu Jabučje kod Lajkovca. Iz rova u tom betonu izviru slova visoka preko dva metra, na njima je još lava. Tu su sva slova naše, ali i i ruske i ukrajinske azbuke“, kaže Blažić.

Ovaj umetnik, koji se bavi obrazovanjem više od dve decenije trenutno i piše, knjigu „Smrt bolonjskom procesu, sloboda visokom obrazovanju“.

„To je analiza tri univerziteta na kojima sam studirao ili radio, analiza i zaključak, predlog našoj naučnoj zajednici šta treba da se uradi da bi nove generacije ponovo osvajale prostore slobode“, zaključuje Blažić.