Kina na Bliski istok krenula drumom, a neko drugi — šumom /video/

Posetu Rijadu zato je započeo porukom o Palestini. „Nije moguće nastaviti istorijsku nepravdu koju su pretrpeli Palestinci!“ Istovremeno, pozvao je na prijem Palestine u punopravno članstvo u UN u granicama iz 1967. godine, sa Istočnim Jerusalimom kao prestonicom.

Strpljivost je jedna od glavnih karakteristika kineske diplomatije. U određenoj meri, ovaj potez treba sagledavati i kao odgovor na strategiju Donalda Trampa vezanu za Jerusalim i preseljenje ambasade u Izraelu iz Tel Aviva. U određenoj meri, ovaj potez treba sagledavati i kao odgovor na višedecenijsku američku geopolitiku u Istočnom Mediteranu.

Za arapski svet palestinsko pitanje jedno je od najbolnijih i najvažnijih. Pa čak i šire, pošto se to pitanje anticipira kao bolno i važno i u nizu drugih muslimanskih nearapskih država. Kategorizujući palestinsko pitanje kao istorijsku nepravdu, kineski predsednik je učinio da ga na drumu svečano dočekaju i ukažu mu protokolarne počasti kakve se retko viđaju.

Naravno, kinesko političko opredeljenje oko jednog bolnog i važnog pitanja za domaćine i protokolarne počasti za kineskog gosta samo su predstavljali uvod u potpisivanje niza značajnih sporazuma. Trećeg dana posete, na zatvaranju poslednjeg samita, Si Đinping je istakao kako se radi o „određujućem događaju u istoriji kinesko–arapskih odnosa“.

Poslednjeg samita, zato što su održana čak tri tokom trodnevnog boravka delegacije iz Pekinga. Prvi je organizovan u bilateralnom formatu Kina-Saudijska Arabija, drugi između Kine i regionalne ekonomske integracije Zalivski savet za saradnju (šest država iz regiona Persijskog zaliva), a treći između Kine i Arapske lige (22 arapske zemlje).

Uz upotrebu prideva istorijski se započelo, uz upotrebu prideva istorijski se i završilo. Borislav Korkodelović konstatuje: „Bio je to najveći diplomatski događaj na najvišem nivou sa predstavnicima arapskog sveta u preko sedamdeset godina dugoj istoriji NR Kine“.

Pored prideva istorijski, u završnim obraćanjima i usaglašenim saopštenjima primećuje se upotreba imenice solidarnost! Arapski svet nisu samo prebogate zalivske monarhije, nego i neke od najsiromašnijih država sveta ili zemlje koje razara destabilizacija.

Kina će sarađivati i sa prebogatim zalivskim monarhijama, no ona ne zaboravlja ni siromašne i nestabilne.

Još jedna od glavnih karakteristika kineske diplomatije jeste insistiranje na multilateralnom obrascu u postizanju dogovora. To se čini zbog više razloga, a prvi je pribavljanje političke saglasnosti za sprovođenje dogovorenog.

U praksi to znači da ako se postigne „naftni sporazum“ sa Saudijskom Arabijom, njegovo sprovođenje neće ometati niko drugi, ma kakve razmirice taj drugi sa zvaničnim Rijadom imao. Jer, i tom drugom će koristiti saradnja sa Kinom, omogućiće mu se bescarinski izvoz na tržište od milijardu i četiristo miliona ljudi, doputovaće kineski eksperti za poljoprivredu, unaprediće sisteme proizvodnje hrane, osiguraće prehrambenu bezbednost.

Multilateralni obrazac počiva na solidarnosti, makar ta solidarnost bila i načelna, a solidarnost kreira političku stabilnost. Dijametralno suprotno od američkog pristupa, koji se isticao na kreiranju nestabilnosti u cilju uspostavljanja jasnih hijerarhijski organizovanih struktura u različitim regionima. Jednostavno: zavadi pa vladaj!

Ključni deo su svakako energetski dogovori. Još odavno, Kina je najveći pojedinačni kupac bliskoistočne nafte. Oko četvrtina izvoza „saudijskog crnog zlata“ završava u Kini, a čak 77 posto na azijskom tržištu. Ako nema rasta kineske ekonomije, opada i tražnja za arapskom naftom na celokupnom azijskom tržištu, smanjuje se potrošnja svuda — od Indije do Južne Koreje.

Prosto, Kina je motor rasta azijske privrede, od dinamike njenog daljeg razvoja zavisi mnogo na najmnogoljudnijem svetskom kontinentu — što direktno, što indirektno. Logično, Kinezi su podržali inicijativu o „izbegavanju isključivanja glavnih izvora energije“ što je odgovor zemalja proizvođača nafte na američko–evropsku „zelenu agendu“, dok su domaćini „primili k znanju“ insistiranje Si Đinpinga o većoj upotrebi juana u međusobnoj trgovini, što je kineska strategija usmerena ka dedolarizaciji globalne ekonomije.

Ukratko, Kina će podržati Saudijsku Arabiju i ostale arapske zemlje u projektu usporavanja američko–evropske energetske tranzicije, a sa druge strane Saudijska Arabija i ostale arapske zemlje pomagaće Kini da dedolarizuje međunarodne finansijske tokove. Koliko je to stvar ekonomskih interesa, toliko je i stvar politike.

U tom kontekstu, odluka OPEK plus o smanjivanju dnevne proizvodnje nafte dobija sasvim drugačiji kontekst. Odnosno, tekuće političko sukobljavanje Saudijske Arabije sa Bajdenovom administracijom dobija sasvim drugačiji kontekst. Može se pretpostaviti kako je još ranije, pre posete predsednika Bajdena Džedi koja se neslavno okončala, postojao dogovor Saudijske Arabije i Kine.

Zasnovan na obostranom interesu i opet — solidarnosti. Zalivske zemlje više ne zavise od SAD, samim tim nisu ni prinuđene na povijanja i dovijanja pod američkim pritiscima. Bezobalne eksploatacije nafte koja će uzrokovati drastičan pad cena neće biti, a što će to ostaviti posledice po američku ekonomiju nije arapski problem. Uostalom, „istorijska nepravda“ oko palestinskog pitanja traje i zbog američke (geo)politike. Amerikanci bi da taj proces produže, Kinezi bi da ga zaustave.

Si Đinping je u Rijad došao drumom, sa jasnim i nedvosmislenim porukama. Iz Rijada se vraća na isti način, nakon saopštavanja usaglašenih stavova koje više nema razloga da krije.

Nema razloga da se ide šumom, da se zaobilaze ključne teme koje problematizuju međunarodne odnose i regionalnu bezbednost, da se poluglasno i kroz diplomatski uvijene fraze govori o kompromisnim rešenjima za višedecenijske sporove.

Istorijski dogovori između Kine i arapskog sveta usmereni su ka stvaranju funkcionalne ravnoteže snaga u svetskoj politici, a to će se odvijati realnim smanjivanjem američkog uticaja na Bliskom istoku, usporavanjem planova o energetskoj tranziciji i dedolarizacijom globalne ekonomije.