Kairski trag: Kako se istočna „lepotica“ našla u Rusiji

Prema mišljenju većine naučnika, prvi put su se sablje u Rusiji pojavile u 10. veku, ali masovne proizvodnje oružja sa sečivom nije bilo u vreme Ivana Groznog. Da bi se napravila jedna sablja bilo je neophodno izvesti oko 15 „operacija“.

„Izradom takvog oružja bave se isključivo kovači-nožari. Raznim detaljima bave se razni stručnjaci. Jedni proizvode metal za sečivo, drugi prave samo sečivo, treći ga oblikuju, četvrti se bave njegovom obradom, oštrenjem i drugim stvarima. Sledeća 'operacija' jeste montiranje balčaka, a zatim izrada korica i drugih detalja“, objašnjava Kulešov.

Do 16. veka sablje su dopremane iz drugih zemalja, uglavnom s Istoka. Najveći centri za izradu oružja bili su u Iranu (Tebriz i Isfahan) i u Uzbekistanu (Samarkand). Prema rečima Kulešova, oni su svojim proizvodima „pokrivali“ teritoriju od Krasnojarskog kraja do Istočne Evrope.

Tulsko otkriće – deo oštrice zajedno s rukohvatom – našla se na ruskoj teritoriji, kako pretpostavljaju eksperti, zahvaljujući bliskim trgovačkim vezama Horde i Egipta. Artefakt je identifikovan zahvaljujući pečatu.

„Svaki majstor ili određeni zanatski centar imao je svoj žig. U jednom centru je moglo da bude nekoliko majstora koji su imali neke zajedničke detalje, ali natpisi, simboli i slične oznake su mogli da se razlikuju. Ovde je veoma redak ornament, odnosno jedina najbliža analogija je sablja Kuzme Minina. Za sada nije ustanovljeno kome je lično pripadala sablja, ali da je u tom slučaju zanatski centar bio Kairo, to je sigurno 100 odsto“, kaže Kulešov.

„Upotreba sablji se širila u skladu s povećanjem značaja konjice u bitkama. Upravo u rukama vojnika-konjanika sablja je najefikasnija: opirući se na uzengije konjanik je mogao da zadaje udarce protivniku odozgo na dole, koristeći svu svoju masu“, objašnjava Kulešov.

Udarac sabljom, kako navode stručnjaci, ima „kružni karakter“ i obuhvata veliku površinu tela. Ipak, dugo su vojnici više voleli drugo oružje sa sečivom – mač.

„Konjica, a zajedno s njom i sablje, postaju šire rasprostranjene u ruskoj vojsci posle mongolske najzede. Od 15. veka sablja počinje da dominira, a sredinom tog veka mač potpuno iščezava. Isporuke oružja iz Evrope i Skandinavije blokirali su Velika Litvanska kneževina, Tevtonski red, a kasnije Livonski red“, navodi Kulešov.

Kako navode eksperti, sablja je smatrana znakom bogatstva i plemenitosti. Od druge polovine 14. veka sablje su bile deo porodičnih dragocenosti moskovskih velikih knezova i zaveštavane su nasleđem. Poznato je da je Dmitrij Donski dobio u nasledstvo od oca, Ivana Krasnog, „sablju s remenom od zlata“.

„Najčešće su ukrašavani metalni delovi rukohvata – drška, zakovice i krstasti balčak, kao i detalji korica – ušće, klipovi s petljama i vrh. Ornament je mogao biti izliven, kovan ili izgraviran. Predstavljane su geometrijske figure, biljke, životinje, ljudi. Zajedniki stil je uvek bio u skladu s epohom“, navodi Kulešov.

Vojnici plemićkog porekla mogli su sebi da priušte bogato ukrašene korice sa srebrnim i zlatnim ukrasima na kopčama i vrhovima, s dragim kamnjem. Kožu su presvlačili skupim tkaninama,ukrašavali ih zlatnim vezom. U Rusiji i Turskoj korice paradnog oružja su bile prekrivane pločicama od jaspisa.

„Ukrašavana su čak i sama sečiva, pre svega desna strana. Gravira, dragocena žica, pozlata, sve je to prekrivalo čelik. Ali, takvo oružje je više bilo ceremonijalno nego borbeno“, dodaje Kulešov.