Kakva je veza Srba i ruskih čuda?

Naime, Rusi su svojevremeno glasanjem putem interneta ili SMS poruka izabrali Sedam ruskih čuda, ali se ispostavilo da su i Srbi u ta čuda „umešali svoje prste“.

Spomenik Majka otadžbina zove podignut je na Mamajevom kurganu, brdu iznad Volgograda, na mestu gde su se vodile najžešće borbe tokom Staljingradske bitke. To je jedna od najkravijih bitki u istoriji čovečanstva, ali je pobeda Crvenoarmejaca nad snagama fašističke Nemačke preokrenula tok Drugog svetskog rata.

Spomenik predstavlja majku-otadžbinu koja poziva svoje sinove na bitku sa neprijateljem. Skulptura visine 85 metara i težine 8.000 tona, u trenutku kada je izrađena, kao i u naredne 22 godine bila je najviša na svetu. Rad je skulptora, narodnog umetnika SSSR Jevgenija Vučetića, poreklom Srbina iz Crne Gore i arhitekte Nikolaja Nikitina.

Bitka za Staljingrad je trajala oko šest meseci, od 17. jula 1942. do 2. februara 1943. godine i odnela je oko dva miliona života, a Mamajev kurgan danas je jedno od najsvetijih mesta u Rusiji i simbol je herojskog otpora. Posle bitke ovde je pronađeno od 500 do 1.250 gelera po metru kvadratnom, a u proleće 1943. godine zemlja je i dalje bila u toj meri spaljena i crna da trava nije mogla da nikne.

Nakon Drugog svetskog rata ovde je napravljen memorijalni kompleks „Herojima Staljingradske bitke“ u znak sećanja na poginule branioce grada. Ovde počivaju posmrtni ostaci 35 hiljada vojnika, pa je memorijalni kompleks zajedno sa spomenikom uvršteni su u Sedam ruskih čuda.

Dvorski kompleks je izgrađen po naredbi ruskog cara Petra Velikog početkom 18. veka i nalazi se u neposrednoj blizini Sankt Peterburga, na obali Finskog zaliva.

Zlatne fontane, skulpture, veličanstveno uređeni vrtovi, paviljoni i divna arhitektura ovo mesto čine posebnim zbog čega se i smatra vrhunskom turističkom atrakcijom Rusije.

Prema zamisli Petra Velikog dvorac u Peterhofu, a pre svega njegov park sa fontanama, trebalo je da svojom lepotom i luksuzom zaseni Versaj, rezidenciju francuskih kraljeva, zbog čega ovo mesto nazivaju i „ruskim Versajem“.

Glavnu aleju parka krase fontane "Adam" i "Eva", a postoji priča da je upravo Srbin Sava Vladislavić, koji je bio desna ruka Petra Velikog, nabavio statue za Letnji vrt i naložio venecijanskom majstoru Đovaniju Bonači da izradi skulpture Adama i Eve po uzoru na one koje je u 15. veku za venecijansku Duždevu palatu napravio renesansni majstor Antonio Riči.

Kada su pre više od tri veka figure isporučene Rusiji ispostavilo se da su nadmašile srednjovekovne originale.

Peterhof, koji je 200 godina bio letnja rezidencija careva, neraskidivo je povezan sa ruskom istorijom. Izgrađen je kao trijumfalni spomenik, veličajući grandioznost Rusije, koja je tokom Severnog rata i pobedom nad Šveđanima izborila izlaz na Baltičko more i postala jedna od najvećih sila u Evropi.

U ovu letnju rezidenciju gosti su uvek dolazili sa mora, manjim čamcima, a i danas većina turista ovde iz Sankt Peterburga, grada koji je osnovao Petar Prvi, stiže upravo morskim putem. Deo kompleksa je uvršten u Uneskovu svetsku kulturnu baštinu.

Simbol Crvenog trga, Moskve i Rusije je Hram Pokrova Bogorodice na rovu, u narodu poznatiji kao Hram Vasilija Blaženog. Hram je građen od 1555. do 1561. godine, a smatra se jedinstvenim arhitektonskim čudom zato što je na jednom temelju istovremeno podignuto devet zasebnih crkava. Prema nekim istoričarima, hram je trebalo da utvrdi novu državnu ideologiju: „Moskva - treći Rim“.

Izgrađen je po nalogu Ivana Groznog, ruskog cara koji ima srpske korene, a u čast pripajanja Kazanjskog hanstva Rusiji. Legenda kaže da je Ivan Grozni, zapanjen lepotom crkve, oslepeo pskovskog arhitektu Postnika Jakovljeva, poznatog po nadimku Barma, kako ni za koga više ne bi izgradio tako lepu građevinu. Po drugoj verziji, Barma i Postnik su bila dvojica arhitekata koji su izgradili ovaj velelepni hram.

Hram je preživeo mnoge opasnosti. Pored pretnje da će ga „progutati“ vatra tokom moskovskog požara, za vreme rata 1812. godine opljačkali su ga Francuzi. U narodu se dugo pričalo da je Napoleon hteo da ga digne u vazduh, ali da je njegovu nameru sprečila jaka kiša, koja je ugasila zapaljeni fitilj.

Jednu kupolu Hrama Vasilija Blaženog oštetili su boljševici kada su 1917. godine napali Kremlj. Posle revolucije, starešinu hrama su streljali, imovina je bila zaplenjena, a hram zatvoren.

Za vreme Sovjetskog Saveza, bilo je predloga da se hram sruši, jer je smetao održavanju vojnih parada. Prema još jednom predanju, kada su Staljinu pokazali maketu na kojoj je Hram bio uklonjen, lider SSSR-a je rekao: „Vrati to na mesto!“. Tako je hram opstao, uprkos pretnji da će biti srušen.

Elbrus, najviša planina Rusije i Evrope, takođe je i uspavani vulkan. Nalazi se na Severnom Kavkazu i nazivaju ga „dvoglava planina“, pošto ima dva vrha. Jedan je samo dvadesetak metara viši od drugog. Zapadni dostiže visinu od 5.642 metara, dok je istočni nešto niži - 5621 metara.

Nekada se smatralo da je Elbrus dostupan samo bogovima, a uspon na Elbrus se smatra izazovom i za najiskusnije planinare.

Zanimljivo je da je prvi uspešan uspon na jedan od vrhova Elbrusa postignut tokom vojne i naučne ekspedicije koju je predvodio ruski vojskovođa srpskog porekla, general Đorđe Arsenijević Emanuel. Rođen je u Vršcu, istakao se u ratu sa Napoleonom i posebno u Borodinskoj bici u kojoj su učestvovali i drugi ruski generali srpskog porekla.

Elbrus je danas jedna od glavnih ruskih atrakcija. Dobro razvijena infrastruktura i saobraćajne veze omogućavaju popularizaciju ovog područja u turističkom, planinarskom i sportskom pogledu. Na Elbrusu, na visini od skoro 4.000 metara, nalazi se i najviši u svetu eko-hotel „Liprus“.

Bajkalsko jezero je najdublje jezero na svetu, ali i najveći rezervoar slatke vode na svetu, čineći 20 odsto njenih ukupnih rezervi. Procenjuje se da postoji najmanje 25 miliona godina, pa se smatra i najstarijim jezerom na svetu.

Duboko je 1.642 metra, što je otprilike jednako visini pet Ajfelovih kula, a po površini ovo jezero veće je od, recimo, Belgije. Jezero ima i 27 ostrva od kojih je najveće Olhon, koje predstavlja religijski centar domorodačkog naroda Burjata sa brojnim totemima prekrivenim šarenim trakama.

Međutim, suština Bajkala nije u suvim ciframa, nego u njegovoj neverovatnoj lepoti, prirodi, raznolikosti flore i faune. Od preko 2.000 biljnih i životinjskih vrsta koje ga naseljavaju, skoro polovina njih je endemska.

Čisto i prozirno jezero, poznato i kao „plavo sibirsko oko“, kao magnet privlači turiste iz celog sveta. U zimskom periodu površina Bajkala se pretvara u led, čija debljina može da dostigne i dva metra, pa se turisti zimi po njemu klizaju, a leti u njemu plivaju.

Svojevremeno se i Vladimir Putin, u mini podmornici „Mir-2“, spustio na dno Bajkala da bi posmatrao kristale koji sadrže prirodni gas kojima je ovo sibirsko jezero izuzetno bogato. Nakon te misije, tadašnji premijer Rusije je priznao da je impresioniran veličanstvenošću Bajkala i da „ništa slično u životu nije video“.

Ovo mesto se nalazi na Kamčatki, na ruskom Dalekom istoku i jedno je od najvećih gejzirskih oblasti u svetu i jedino u Evroaziji. U ovoj dolini, dugačkoj šest kilometara, nalazi se oko 90 gejzira koji izbacuju vrelu vodu na visinu od nekoliko desetina metara i u to u intervalima od 10 do 12 minuta, a ima i onih koji to čine na svakih četiri do pet sati.

Takođe, ovde se nalazi i mnoštvo termalnih izvora, pretežno u kanjonu, s leve strane reke Gejznerna.

Dolinu gejzira otkrila je naučnica Tatjana Ustinova 1941. godine, a čitava ova oblast pripada prirodnom rezervatu Kronockom, koji je deo svetske baštine pod zaštitom UNESKO-a kao deo prirodnog kompleksa „Vulkani Kamčatke”.

I u sovjetsko vreme i posle raspada zemlje, Dolina gejzira bila je jedno od najposećenijih turističkih mesta na Kamčatki. Doduše, pre više decenija ovde je jedno vreme bio i zabranjen turizam, ali nakon stvaranja neophodne infrastrukture, 1993. godine, dolina je ponovo otvorena za turiste.

Individualne posete nisu dozvoljene, pošto se ovde može stići isključivo helikopterom.

Ovo je istovremeno jedno od najlepših i najopasnijih mesta na svetu. Turistima nudi veličanstven pogled na aktivne gejzire, ali ume i da bude rizično po život, pošto se na određenim mestima ispod zemlje skriva vrela voda, a iz tla izlaze otrovni gasovi koji lako mogu ubiti neoprezne putnike.

Ovo je još jedno u nizu remek-dela prirode. Procenjuje se da su ovi kameni giganti na Uralu nastali pre 200 miliona godina i atraktivni su upravo zbog visine — od 30 do 42 metra.

Lokalitet ima nekoliko naziva, kao što su Manjpupunjor i Stubovi izvetravanja.

Nekada su ovi stubovi bili predmet obožavanja naroda Mansi. Dugo je lokalno stanovništvo stvaralo razne legende o poreklu, a najčešća je bila verzija okamenjenih divova.

Naime, u jeziku naroda Mansi reč „manjpupunjor“ znači „malo brdo idola“. Legenda kaže da je narod Mansi kao svetinju poštovao mesto na kome sada stoje stubovi. Nikome nije bilo dozvoljeno da se penje na vrh. Jednom je izdaleka došlo sedam divova sa namerom da unište narod Mansi. Popeli su se na brdo i skamenili se.

Ipak, istina je da je sedam stena neobičnog oblika je sve što je ostalo od drevnih planina koje su tokom miliona godina razorili vetrovi, mrazevi i padavine.

Ovo neverovatno mesto prate mnoge legende i misterije, a zahvaljujući sve većoj popularnosti, visoravan Manjpupuner svake godine posećuje sve više turista.