Izlazak zbornika tekstova „Handke u Srbiji 2“ nije tempiran za 80. rođendan nobelovca Petera Handkea, kaže Vladimir D Janković, jedan od 18 autora i najbliži saradnik urednika zbornika Duška Paunkovića, predsednika Udruženja književnih prevodilaca Srbije.
Peter Handke – dečak koji zavisi od skandala
Janković podseća da je Handke kao pisac, kulturna pojava i fenomen bio u Srbiji atraktivan i aktivan i sedamdesetih godina.
„Da je, ne daj Bože, sišao sa literarne ili životne scene početkom devedesetih, ostao bi upamćen i po mnogim delima koja su našoj javnosti prezentovana. On nije skorašnja pojava a to se ovde često tako doživljava. Zbog njegovog duha i nekih specifičnosti njegove prirode koja je u suštini dečačka, sa raznih aspekata i dečački nevina, misaona, opasna, nevaljala, on odaje utisak čoveka koji je uvek kao nov“, ističe Janković za „Orbitu kulture“.
Zbornik „Handke u Srbiji 2“
© Foto : promo
Pri tom, mora se reći da bez obzira što se njegove knjige kupuju to ne znači da se čitaju jer on je za ogroman broj recipijenata suštinski dosadan pisac, iz jednog vrlo dramatičnog razloga zato što je on, prevashodno – pesnik.
„A pesnici su u suštini dosadni ogromnoj većini ljudi pa je poezija osuđena na blagorodni zapećak. Njegova poezija je ispisivana u punim redovima pa se zove proza, ali to ga ne čini zanimljivim za mase. Handkeova prođa i status u društvu i književnosti uvek je zavisio dosta i od toga, što se, uslovno rečeno, naziva skandalom. Od početka njegove karijere“.
Skandal-majstori – mediokriteti iza scene
Međutim, Handke nije skandal-majstor, jer skandale ne prave ljudi koji nešto urade, koji se pobune, već oni koji tumače ponašanje pobunjenih.
„Nije skandal majstor onaj ko je pod reflektorom skandala, nego su one neke tuta-mute koje sede iza scene i koriste 'meso' za pravljenje skandala. Handke nije skandal-majstor ali su ga skandalizovali upravo ti mediokriteti koji su ga u svim sredinama okruživali, što je njemu, u konačnoj instanci, dobro došlo“.
Opasna drskost – „Pravda za Srbiju“
Velika je zabluda je „Pravda za Srbiju“ na neki vulgaran, narodski način prosrpska, jer Handke piše o Srbiji kao Handke, a ne kao pro-Srbin jer to on zapravo nikad nije ni bio. On voli nas kao jedan narod koji je bio izložen nepravdi i surovo stradao upravo od sveta iz kog on dolazi.
„Čitajući 'Pravdu za Srbiju' imao sam intimnu paralelu između njega i Arčibalda Rajsa. Oni su drugačiji jer Handke pišući Pravdu za Srbiju pokazuje da nije Srbin jer nema onu ostrašćenost koju bi imao da ovde stanuje. Nema tu vrstu lične srpske patnje koju je imao Arčibald Rajs, jer Rajs se na kraju obraća Srbima kao jedan od njihovih. On trpi čitavu tiraniju srpske svakodnevnice, srpskog mentaliteta i on nam se obraća kao naš“.
Handke se u Pravdi za Srbiju i malo zeza sa nama, smatra Janković i podseća na primer kako je opisao Milorada Pavića.
„To je takav šarm, takva distanca, a takav bezobrazluk. Tako drsko je opisao Pavića da se mora reći da je to prava majstorija i da Handke u sebi ima tu opasnu drskost“.
Tvorevina „plastičnog mozga“ – „negator genocida“
O optužbama na račun Handkea da je „negator genocida“, Janković kaže da kad genocid ne bi bio tako strašan, kad ne bi zadirao u dublju istoriju i da i mi kao narod genocidom nismo užasno pogođeni, čovek bi mogao i da se šegači s tom sintagmom.
„Mozgu koji je smislio izraz 'negator genocida', unutrašnja struktura je više sastavljena od plastike nego od mesa ili tkiva. Koliko sam primetio, Handke se ponaša sasvim spontano i normalno prema takvim uopšte nenaivnim strukturama, situacijama i ljudima. Ako se on njih ne plaši i ako ih psuje, a sad mu se ukazala prilika da konačno može da psuje publiku koja ga napada što je dobro za pisca da mu se drugačije ostvari ono što je pisao kao mlad, onda bi i mi trebalo da se ohrabrimo i pomislimo da njemu i takvim idejama niko ništa ne može. Zlonamerni ljudi ne mogu da naude nekome ko je dobronameran“.
Ceo svet je Handkeova Srbija
Kod nas se dovoljno ne zna da Handke nije bio angažovan samo u našem konfliktu kao neka vrsta čoveka koji nas čuva. Nije samo nama bio čovek čuvar, bio je to na raznim žarišnim tačkama u svetu i slično je postupao stajući na stranu ljudi koji su izloženi nepravdi i uništenju.
„Ali kao što svet ne zna puno o nama niti zna mnogo detalja o našoj novijoj istoriji, tako i mi moramo da se pomirimo s tim da ne znamo mnogo ne samo o istoriji azijskih i afričkih zemalja, nego i evropskih. Nije Handkeu Srbija jedina Srbija na ovom svetu, ceo svet je njegova Srbija. Svuda on ima svoje mesto i prema tome treba razviti zdrav odnos bez veličanja“, zaključio je Janković.