Crtali kapute i cipele streljanih dok su sanjali slobodu

Ove reči Aleksandra Deroka koje prate njegov crtež „Prva noć“ nisu samo svedočanstvo o stradanjima u logorima za vreme drugog svetskog rata i autentični dokument koji ilustruje apsurd nepotrebnog nasilja i terora, već su i prvorazredni simbol svega onoga što se našlo u publikaciji „Sloboda je za nas san“ - katalogu predmeta iz fonda Muzeja Jugoslavije koji dokumentuju život u logorima i represivne mere u toku drugog svetskog rata.

Ovim katalogom Muzej Jugoslavije, prvi put od osnivanja, izlazi u javnost sa temom logora, kroz katalošku obradu četiri zbirke iz dva fonda i bibliografijom radova o logorima i zločinima. Reč je o svedočanstvima nastalim tokom zatočeništva, kao i o umetničkim delima koji imaju ogromnu saznajnu i estetsku vrednost. Zbog okolnosti pod kojima su predmeti nastali, puta kojim su prošli do dolaska u Muzej, njihove vrednosti i značaja, predloženo je da se proglase kulturnim dobrom od velikog značaja.

Muzej Jugoslavije ima skoro četiri stotine artefakata nastalih u logorima, njihova dokumentarnost je neupitna, kaže Veselinka Kastratović Ristić, muzejska savetnica MJ. Gostujući u „Orbiti kulture“ otkriva da svi predmeti pripadaju periodu od 1941. do 1945. godine i da su nastali u logorima na prostorima Jugoslavije, Italije, Nemačke i Norveške.

Među sačuvanim dokumentima koja su na različite načine prikupljana tokom dugog niza godina, nalazi se i dvanaest originalnih pisama iz Aušvica, logoraški broj Rahele Papo, ručni rad logorašice Lore čije je prezime nepoznato, skice logora, dva prstena - jedan iz Jasenovca i jedan iz logora u Norveškoj… Tu su i pisma iz logora Mauthauzen za koja se - prema pečatima na njima, kao i prema tekstu na nemačkom i srpskom - jasno vidi da su bila cenzurisana. Sva pisma sadrže obaveštenje o tome da paketi s namirnicama pristižu redovno, pošiljalac pozdravlja sve ukućane i napominje da ne brinu za njega jer je „zdravo i dobro“.

U publikaciji „Sloboda je za nas san“ navedena su i 103 muzejska predmeta nastala u logoru Banjica, među njima lutke, korpice sa cvećem, gobleni, tabakere, marame, poruke…

Različite izrade i od različitog materijala oni su kao pokloni bili namenjeni deci, članovima porodice, prijateljima, sapatnicima u logoru.

Oskudna rukopisna građa iz logora Jasenovac i Stara Gradiška , mali broj informacija o zatvorenicima osim što potvrđuje monstruoznost ovih stratišta, govori i o lakoj cenzuri pošiljki budući da su i žrtva i zločinac govorili istim jezikom. Među najpotresnijim simbolima ovog logorskog pakla su i dve poruke jednog logoraša koji nije smeo da se potpiše, ali je hteo da ostavi trag koji će možda nekada neko naći.

„Prilikom popravke automobila Opel-Blitz-a radnici preduzeća „Remont“ iz Kosovske Mitrovice su 1953. godine u karoseriji pronašli dva kartončića na kojima je pisalo: „Ovu su karoseriju radili zatočenici komunisti 25/8 1943“ i „Ovu su Karoseriju radili zatočeniciu Jasenovcu pod fašističkom čizmom 1/10 1943 Zagrepčani, ako koji ostane živ naći će“. Postoji pretpostavka da je opel bio prepravljan u takozvanu Crnu maricu, koja je služila kao gasna komora. Ipak, ove su poruke preživele i došle su do nas“, podseća muzejska savetnica Kastratović Ristić.

U 45 pisama zatočenika logora Jasenovac i Stara Gradiška jasno je da je njihov sadržaj ograničen na pozdrave, obaveštenja o prijemu pošiljke i na poneku informaciju o porodici. U želji da pokloni pisma brata Dragutina, Vuka Šaj se obratila Muzeju rečima: „Šaljem vam jedno pisamceiz Stare Gradiške a jedno iz Jasenovca. Prema pričanju moje majke bilo je još šest pisamaca na papiru od cigareta, ali su se raspala. Iz sviju je provejavala samo glad, glad, jer naravno o mučenju se pisati nije smelo“.

O tome koliko su konzerve bile izuzetno važan materijal u logorima svedoče podaci da su se od njih pravile šoljica za kafu, pepeljare, čaše, razni ukrasni predmeti, čak i peći.

Logoraš Ljubomir Rančić koji je zatvoreničke godine od 1941. do 1945. proveo u dvanaest nemačkih logora, Muzeju je poklonio dvadeset predmeta, među kojima je i nekoliko nastalih u logoru. Od poklona najupečatljivija je vagica napravljena od kanapa i drveta, koja je služila za ravnopravnu podelu sledovanja hleba između ratnih zarobljenika.

Među predmetima obrađenim u katalogu Muzeja Jugoslavije nalazi se i drvena kolevka koju je Muzej preuzeo od Drinke Ilić iz Vranića čija je porodica stradala u četničkom pokolju. Ova kolevka bila je krunski svedok na suđenju Draži Mihailoviću 1945. godine.

Poseban doprinos dokumentovanju rata i užasa logora dali su umetnici, slikari koji su znali da su svedoci i da sve mora ostati zabeleženo. Među njima su Đorđe Andrejević Kun, Krsto Hegedušić, Bora Baruh, Vladimir Miša Lazić, Aleksandar Deroko, Miloš Bajić…

Ključnu ulogu u kreiranju sećanja na Banjicu imala su dva umetnika, oba bivši logoraši– arhitekta Aleksandar Deroko i poznati srpski slikar Miloš Bajić, ali i mnogi anonimni stvaraoci u kakve se ubraja jedna od najažurnijih portretiskinja banjičkog lagera Miroslava Mira Jovanović Jaza.

Interpretativni potencijal ovog materijala je veliki, on zahteva dodatna preispitivanja i promociju, a naročito afirmaciju antifašističkih vrednosti koje sadrži“, smatra Ana Panić, viša kustoskinja Muzeja Jugoslavije i koautorka kataloga.

Ona dodaje da je najveći broj autentičnih likovnih beležaka u mediju crteža i grafike, a portret jedan od najčešćih žanrova umetnosti iz logora.

„Brojni su i logorski pejzaži koji prikazuju barake, kapije, stražarske kule, često viđene kroz prozor s rešetkama i kroz bodljikave žice kao čest motiv koji simboliše granicu između prethodnog života i onog u logoru, granicu između slobode i zarobljeništva. Na osnovu brojnih crteža enterijera danas znamo kako je izgledala unutrašnjost logorskih baraka, a scene iz života dragoceni su izvor za rekonstrukciju svakodnevice logoraša. Nešto ređa je bila tzv. eskapistička umetnost, kada je priroda inspirisala umetnike da se bar na trenutak odvoje od surove realnosti slikajući idealizovanu stvarnost: nebo, oblake ili drveće u cvetu, za koje da ne znamo gde su nastali nikada ne bismo pomislili da je to bilo u logoru“.

Radovima na toalet-papiru, novinskom, pak-papiru ili bilo kakvom papiru kojeg je mogao da se dokopa, koje je crtao tajno olovčicom veličine malog prsta u logorima Banjica, Mauthauzen i Ebenze, Miloš Bajić kao da je izazivao sudbinu:

U kolekciji Muzeja čuva se model za Međunarodni spomenik u Dahau, najprepoznatljiviju skulpturu Nandora Glida. Ona prikazuje betonsku ogradu na kojoj je razapeta bodljikava žica isprepletana sa izduženim mrtvim telima, koja, kako je sam autor rekao predstavlja „spomenik u spomeniku, spomenik sećanja onih koji jesu onima kojih više nema, za one koji će doći, spomenik stradanja, patnje i očaja, ali i otpora, nade i prkosa“.

Jedan od odgovora na pitanje da li je potreba za kreativnošću bila jača od života ili je posredi bila potreba da se misli na bilo šta drugo samo ne na smrt, nudi psiholog Viktor Frankl, zatočenik čak četiri koncentraciona logora, koji tvrdi da su šansu da prežive logor imali oni usmereni na neki zadatak koji treba da ispune u budućnosti, na smisao čije ostvarenje ih je očekivalo, kao i oni koji su imali intenzivan unutrašnji život koji im je pružao utočište. Za mnoge je to bila upravo umetnost.

(Ceo razgovor sa autorkama publikacije „Sloboda je za nas san“ poslušajte u audio prilogu)