Američka vojna tehnika i tehnologija su na naprednom nivou i za njima uvek vlada velika potražnja. SAD s radošću zadovoljavaju tu potražnju, čak i kada su kupci zemlje koje su u konfliktu, ili kada je reč o represivnim režimima, navodi portal.
Sjedinjene Američke Države stalno gromoglasno govore o demokratskim vrednostima, ali da li zaista doprinose miru ili prosto raspiruju sukobe kako bi podržale procvat svoje vojne industrije, pita se autor priloga Šivan Čanana.
Prema podacima Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje svetskih problema, udeo SAD u glavnim isporukama naoružanja, u periodu od 2017. do 2021. godine, jeste 39 procenata. Autor napominje da taj udeo ne uzima u obzir količinu isporuka tokom ove godine, kada su sve zemlje sveta povećale svoje odbrambene budžete, nakon početka specijalne vojne operacije u Ukrajini.
SAD isporučuju vojnu tehniku u 167 od 195 zemalja sveta. Očigledno, ogroman deo američke ekonomije zavisi od godišnje količine izvoza oružja, konstatuje autor.
Prema njegovim rečima, u 34 od 46 aktuelnih svetskih sukoba, odnosno u oko dve trećine, učestvuju jedna ili nekoliko strana koje naoružavaju SAD. Prodaja američke vojne tehnike stranim vladama u 2021. godini je bila 138 milijardi dolara.
„Lokid Martin“, „Boing“, „Rejteon“ i „Dženeral dinamiks“ su četiri kompanije kojima pripada 58 procenata svih osnovnih isporuka oružja otkako je Džozef Bajden stupio na dužnost predsednika SAD.
Od 2017. do 2021. godine 16 zemalja koje su u ratu, a koje snabdevaju SAD, dobile su američko naoružanje u vrednosti od oko 50 miliona dolara.
S jedne strane, SAD su jedna od pet stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koje su formirane posle Drugog svetskog rata radi mira u celom svetu i radi sprečavanja trećeg svetskog rata, ali s druge strane SAD iskaču iz svoje kože da bi prodale oružje i vojnu tehniku ako im se za to ukaže čak i najmanja mogućnost, napominje autor i dodaje da se danas, ako se i govori o trećem svetskom ratu, neizostavno spominju SAD.
U prvoj godini rada Bajdenove administracije, odnosno tokom 2021. godine, pet najvećih kupaca američkog oružja bili su Grčka, Australija, Izrael, Filipini i Indija. Tokom ove godine na vrhu liste su Indonezija, Poljska, Egipat, Jordan i Ujedinjeni Arapski Emirati, za kojima neznatno zaostaje Saudijska Arabija.
Nema nikakve sumnje, navodi autor, da se u nekim od ovih zemalja narušavaju ljudska prava i da njima vladaju represivni režimi, iz čega se zaključuje da nema nikakve provere ili analize razloga za kupovinu oružja. Reč je o poslovnim projektima, u kojima su pitanja ljudskih prava potpuno zanemarena.
Tokom žestoke borbe Irana i Iraka, dve islamske nacije, tokom osamdesetih godina, jedna zemlja je neprimetno trgovala s obe strane. Na prvi pogled, SAD su odbijale da prodaju oružje Iraku zbog njegovih veza s terorističkim grupama. U dokumentima se, međutim, može videti da postoji nekoliko isporuka tehnologije „dvojne namene“, navodi autor i dodaje da je 1985. godine Irak kupio američke helikoptere u vrednosti od 200 miliona dolara.
SAD su, takođe, tajno podržavale Iran preko Izraela, mada se do danas vode sporovi o tome da li je tadašnji američki predsednik Ronald Regan naredio da se prodaje oružje Iranu. Veliki deo te pomoći je obuhvatao protivtenkovske rakete. Autor ističe da ne treba zaboraviti komentar američkog političara Henrija Kisindžera povodom iransko-iračkog rata: „Šteta što ne mogu da izgube rat obe strane“.
Odnosi Indije i Pakistana uvek su bili nestabilni, ali SAD su uspevale da prodaju svoju vojnu tehniku obema zemljama. Indija i dalje troši najviše novca na američko naoružanje, ali Americi to nije dovoljno.
Nedavno su Sjedinjene Američke Države zaključile ugovor od 450 miliona dolara s Pakistanom za modernizaciju njegovih lovaca američke proizvodnje F-16. Kada je Indija kritikovala taj korak, SAD su saopštile da je cilj ugovora da se pomogne Pakistanu u borbi protiv terorističkih pretnji.
Ako neko dovodi u sumnju delatnost američkih izvoznika oružja i američke vlade, oni obično kao argument navode da prodaja oružja inostranim klijentima omogućava otvaranje novih radnih mesta, podseća autor, uz pitanje da li je takav argument uverljiv.