Vratili smo se na Kosovo, al' zidovi se ne jedu! Ovu srpsku porodicu bi trebalo da čuje Srbija

Ovako za Sputnjik govore Bojan i Maja Aksić iz Koretišta kod Gnjilana. Imaju, kažu, veliko bogatstvo, tri ćerke Katarinu koja ima 11, Anđelija će uskoro 8 i Mileniju koja ima 19 meseci.

Stotinak Srba napustilo je ovo selo posle NATO bombardovanja, a Aksići su sa Kosova otišli zbog Anđelije, imala je zdravstvene probleme čim je rođena, morali su da se odsele, da bi imala dobru negu.

„Doživela je moždani udar na porođaju, zaglavila se u kanalu, rekli smo, ajde gore da pokušamo da živimo, mada i u Beogradu nije sjajno kad si podstanar i radiš kod privatnika. Imali smo s njom probleme oko terapije, kontrole, vodili smo je na plivanje i vežbice“, objašnjava Bojan Aksić.

U Beogradu su se mučili da pruže deci najneophodnije, radili sve poslove do kojih su mogli da dođu.

„Građevina, radio sam i na stovarištu, u tepih servisu, vozio sam tepihe... Supruga je radila u marketu. I ja sam radio u marketu, borili smo se, kod privatnika znate kako je, radio sam za 40, 50 hiljada, ali i obezbeđenje za 21. Toliko je bio stan i računi, kako uzmem platu, tako je i dam. U januaru nam je gazdarica podigla kiriju na 170 evra, plaćali smo 130, nismo više mogli da izdržmo“, priča nam glava porodice.

Supruga Maja završila je ekonomsku školu, pravi posao u struci nikada nije našla. Dugo je bila na bolovanju zbog srednjeg deteta, žali što u Gnjilanu nema uslova za Anđelijinu rehabilitaciju, ali nisu imali izbora.

Ipak, kaže da po nekim pitanjima imaju sreće, u ovom srpskom selu na jugoistoku Kosova i Metohije postoji dobra Osnovna škola, u drugoj smeni pretvara se u srednju školu. Postoji i vrtić za Mileniju, imala bi gde da je ostavi dok radi, samo kad bi posla bilo.

Pre povratka konsultovali se sa Kancelarijom za Kosovo i Metohiju, obećan im je novac za renoviranje kuće, stoka ili mašina za rad. Za posao su ih uputili na lokalnu samoupravu. Do danas nisu ništa dobili.

„Stvarno imamo dobre uslove, velika je kuća, trebalo je samo minimalno srediti, tražio sam minimalno, da se stolarija zameni, renovira kupatilo i treba nam bušotina za vodu. I naravno, posao za mene i za suprugu. Ne znam kako da vam kažem, jako je teško i gore i ovde kad nemaš stabilnost, zagarantovano primanje, ne treba nam pomoć u novcu, to nije nikakvo rešenje. Teško je za posao, mladi ne vide budućnost, puno njih se seli u Srbiju, ali ovde si ipak svoj na svome“, kaže Aksić.

Ova povratnička porodica trenutno živi od 27 hiljada dinara koje mama Maja prima na porodiljskom i od 12 hiljada koje država daje za treće dete, do februara.

Bojan ima hektar zemlje, stric mu je pomogao da uzore, to im je velika nada.

„Ove godine nismo krenuli ništa, nismo ni kokoške uzeli, bio je jul kad smo došli, a sad tokom zime slabije nose jaja. Zapravo, hranu nam se ne isplati da im kupujemo, jer svoju nemamo, pa smo sve planove ostavili za narednu godinu. Prvo ćemo njivu, da posadimo malo kukuruza i pšenice, a sledeće makar jednu svinju da imamo za nas i par kokošaka“, objašnjava Maja Aksić.

Oboje imaju trideset pet godina, imaju snage i volje da rade bilo šta, ali su ipak dali sebi rok od godinu dana da započnu novi život. Ako ne uspeju, nažalost, kažu, samo je jedno rešenje.

„Ne mogu da sedim. Zidovi se ne jedu, moraš da od nečega živiš. Vratili bismo se u Beograd, kupio bih kuću, prodao ovo ovde, šta da radim... Meni je žao da prodam sve, to mi je dedovina i očevina, ali ako nemaš posla, ako nemaš budućnost, ne vredi da sediš u ovakvom izolovanom krugu“, kaže Bojan, a Maja dodaje:

„Moja deca traže, a ništa ne mogu da im pružim. Evo, ide zima, mi nemamo ogrev, nažalost, nemamo svoju šumu. Kad jedan ima posao, malo je lakše, to nam je jedina nada“.

Jedina pomoć koju je ova porodica dobila stigla je iz Humanitarne organizacije Kosovsko Pomoravlje, oni su ih posetili, doneli hranu, garderobu, računar za Katarinu i tablet za Anđeliju.

Obe su odlične učenice Osnovne škole “Bora Stanković” u svom selu na Kosovu i Metohiji.