Na tim imanjima sada specijalne jedinice kosovske policije obezbeđuju radnike koji grade nove policijske baze.
Reporter Sputnjika mogao je tu videti samo naoružane osobe, tako da već sada sve liči na prilaz vojnom ili policijskom objektu od velike tajnosti.
Na samom putu koji se račva u dva smera, jedan prema selu Jabuka, drugi prema Gornjem Jasenoviku, gde se izvode radovi na izgradnji baze, stacionirano je oklopno vozilo Specijalne jedinice Rosu.
Naoružani specijalci zaustavljaju sve
Specijalci naoružani dugim cevima zaustavljaju svako vozilo. Kontrolišu ko se nalazi u njemu i gde putnici idu i sa kojom namerom. Ukoliko se u vozilu nađu novinari, policajci mu kažu da nije dozvoljeno snimanje i fotografisanje i da ne mogu dalje da nastave svoj put.
Meštani sela, čija se imanja nalaze u zoni radova, mogu se videti samo u Zubinom Potoku, koje je nekoliko kilometara udaljeno od gradilišta ili na obroncima brda koji se izdižu iznad mesta na kom mašine izvode radove.
Srbi ne smeju ništa da kažu novinarima
Ljudi koji uglavnom žive od poljoprivrede, seče i prodaje drva za ogrev, skromno i tihim glasom pričaju o strahu koji osećaju kada ih neko od prolaznika upita o njihovoj situaciji.
Stvari se menjaju kada čuju da je novinar među njima. Saginju ramenima i ćutke gledaju kako da zaobiđu razgovor i teme koje ih muče.
„Sve smo ti već rekli“, podsećaju na priču koju su pre nekoliko trenutka ispričali.
„Teško je jer nema nikog da nam pomogne, oni rade svoj posao bez zaustavljanja. Svakog dana su sve bliži kraju radova. Preko noći su došli sa puškama i od tada više tamo prišli nismo. Žalili smo se opštini, oni su nam pomogli, našli nam advokata“, ispričao nam je čovek srednjih godina uz molbu da ne pominjemo njegovo ime.
A šta kad mi objavite ime…
„Šta ću ja kad mi se sutra pojavi ime u medijima i oni to vide? Jel treba da čekam da mi maskirani upadnu u kuću? Ko će mi tada pomoći?“, postavio je pitanje i sebi i nama.
Čovek koji pali cigaretu, gleda sa nepoverenjem, hteo bi da se požali, ali je završnom rečenicom svog prethodnika ustuknuo i zagledao se u busen zemlje ispred sebe.
Posle višeminutnog ćutanja, iako je bilo šestoro ljudi, jedan od okupljenih se osmelio.
„Nemoj da te zaklinjem, ali nemoj da pišeš naša imena. Mi sada treba sa vladom Kosova koja nam je uzela imanje i koja gradi policijske baze da se tužimo i da čekamo pravdu. Oni što su nam imanja uzeli sada treba da nam vrate, ne verujemo u to, ali šta ćemo. Nećemo ništa tuđe hoćemo svoju zemlju pa se nadamo u pravdu i Boga više nego u prištinsku vlast i strance“, rekao je kroz šapat.
A kad padne sumrak…
Osećaj da su ljudi prepuni straha i da ne mogu sami da kažu šta ih muči je najjači utisak.
Situacija jeste jeziva jer sa prvim sumrakom svako od meštana zna da ukoliko mu bilo šta bude zatrebalo mora da prođe pored naoružanih policajaca od kojih, prema rečima meštana, većina od njih i ne govori srpski, a kada zaustave vozilo onda pozovu šefa koji treba da dođe, pa da njemu objasne gde idu i zašto, što stvara dodatnu tenziju od desetak minuta dok on dođe i da li će im dozvoliti dalji put.
Život u strahu od istine, gde sloboda govora može da ih košta navlačenjem policije na „vrat“ je svakodnevnica meštana Ibarskog Kolašina koji svoje poslove i obaveze obavljaju, takoreći, na nišanu kosovskih specijalaca i u nadi da će pravda pobediti I da će im uzurpirano imanje biti vraćeno pre nego se iznad njega razvije zastava nove baze Kosovske policije.