Kako je Evropa „nezavisna“ od ruskog gasa: Deset puta veća cena, a sve zavisi i od zime /video/

Za sada, kao “ogroman uspeh” navodi se činjenica da je uvoz ruskog gasa prepolovljen (sa 40 na 20 posto u ukupnom bilansu). Tokom letnjih nedelja SAD su prodavale više gasa EU nego Rusija. Po prvi put u istoriji! Eto “dokaza” da se bez ruskog gasa može. Plus, implementirajući krizni plan, članice EU su počele već u drugom kvartalu punjenje skladišta, do danas su dostigle 80 posto popune.

Ursula fon der Lajen, predsednica Evropske komisije, još je tokom martovskog samita najavila da će biti kupljeno dovoljno prirodnog i tečnog naftnog gasa kako bi celokupan blok bio nezavisan od uvoza iz Rusije do kraja zime.

Logično pitanje, koje se nameće samo po sebi, glasi: ako su mogli da smanje zavisnost od ruskog gasa na ovakav način, zašto to nisu učinili ranije!? Odogovor je krajnje jednostavan: najpre zbog cene, a zatim i zbog logistike. Najsigurniji i najjeftiniji način dobavljanja „plavog energenta“ je cevovodima. Otuda i veliki udeo Rusije u energetskom bilansu EU. Elem, nasuprot optimističnoj slici koja se kreira, cela priča o energetskoj bezbednosti EU izgleda nešto drugačije.

Prvo, EU jeste smanjila uvoz ruskog gasa od februara 2022. godine, ali do tog smanjenja dolazi i zbog redukcije isporuke, a potom i zatvaranja gasovoda Severni tok 1. Ovo prvo – delimično, a drugo – u potpunosti jesu odluke Rusije, a ne EU.

Suštinski, i nedeljama pre torpedovanja obe linije Severnog toga tim pravcem nije stizalo ništa. Nakon torpedovanja još dugo, dugo više i neće moći da stigne bilo šta. To otpada čak i kao teorijska mogućnost.

Inače, količine distribuirane Balkanskim tokom povećavaju se u odnosu na prethodni period, ali je to namenjeno prevashodno za Mađarsku i Srbiju. Što znači da u ukupnoj razmeri značajno manje količine odlaze za Nemačku.

Dakle, u zapadnoevropske zemlje stiže manjeg ruskog gasa, u pojedinim sedmicama stizalo je čak 6 – 8 puta manje nego 2021. godine, ali je to ne samo zbog njihovih antiruskih mera, već i zbog kontra-reakcija zvanične Moskve.

Drugo, povećana kupovina američkog TNG deo je aranžmana koji je Brisel postigao sa Vašingtonom o isporuci dodatnih 15 milijardi kubika (mereno u ovoj jedinici). Zato su iz SAD u prvoj polovini 2022. godine isporuke porasle sa prethodnih 8 na oko 22 milijarde. Međutim, kapaciteti za proizvodnju u SAD su na maksimumu, a jagma za TNG među kupcima u Aziji tek počinje.

Tradicionalno, Japan, Južna Koreja, Tajvan i Kina kupuju više od polovine globalne proizvodnje, a veće količine za EU automatski znače i manje za njih. Ili, mogu i za njih iste količine kao ranije, ali po višoj ceni.

Ovo indukuje novi rast cena, odnosno EU više nema instrumente za pritisak na dobavljače i poboljšavanje pregovaračke pozicije.

Dosadašnje ciljano punjenje skladišta zbog čega su i uvožene tolike količine TNG koštalo je EU preko 50 milijardi evra, što je deset puta više od istorijskog proseka! Deset puta! Ovakav pristup nema ekonomsku, već isključivo političku logiku.

Ekonomija će trpeti zbog politike, a pravilo je da to na dnevni red donosi mnogo otvorenih pitanja. Privrednici, sindikati, birači, svi će tražiti odgovore. Sekundarna posledica, na srednji rok vrlo opasna, jeste da neke države po tekućim cenama ne mogu platiti tečni naftni gas.

Pakistanski uvoz već je opao za oko sedminu, uz prateće restrikcije električne energije. Ako se tako nastavi treba računati na ekonomske i socijalne, zatim i političke potrese, a posle toga sve što dolazi u takvim situacijama. Broj pakistanskih migranata na granicama EU nije zanemarljiv, a kako će to sa ovakvim trendovima izgledati za godinu – dve, ne može se ni pretpostaviti.

Treće, u pitanju su i količine. U 2021. godini EU je uvezla oko 160 milijardi kubika gasa iz Rusije (bilo je ranije godina i kada je to iznosilo više). Taman i da sve ide po planu sa uvozom po basnoslovnim cenama i dodajući na to maksimizaciju domaće proizvodnje (koja je sve „tanja“), realno se može zameniti polovina, možda i nešto više.

Opet nedostaju značajne količine, čak i posle smanjenja potrošnje kontrolisanjem temperature u zatvorenim prostorijama, štednjom električne energije i ostalim merama koje će se primenjivati. Poređenja radi, istorijski maksimum od 521 milijarde kubika u potrošnji gasa zabeležen je 2010. godine, dok je 2021. godine to iznosilo 397 milijardi.

Četvrto, oko teme punjenja skladišta postoji nekoliko diskutabilnih stvari. Uskladišteno je trenutno oko 90 milijardi, a rekord iz prethodnih godina je 106 milijardi. U tih 90 milijardi nalazi se i deo starog kontingenta ruskog gasa, dostavljenog u prvoj polovini godine. Rekord najverovatnije neće biti oboren, zato što su određene količine gasa već povlačene iz skladišta tokom letnjih meseci kada je opadala dostava, a sa nastupom jeseni i potrošnja raste te su slobodne količine za punjenje drastično manje ili ih uopšte nema.

Potrošnja u zimskom periodu kreće se oko 40-50 milijardi kubika na mesečnom nivou (2017. godine premašeno 50 milijardi). Uz planirani uvoz prevashodno iz Norveške, Alžira, Azerbejdžana i nove isporuke tečnog naftnog gasa, uz nesmetano funkcionisanje Balkanskog toka, plus smanjenih količina koje dolaze preko Ukrajine (da se ne razmatra opcija kako će i taj pravac snabdevanja biti zatvoren), kao i uz uslov da zima bude blaga, 90 milijardi u skladištima ili nije dovoljno ili je u najboljem slučaju „uknapljeno“.

Jer, za interval od sredine novembra do sredine februara (ako zima ne bude duža) neophodno je još po 10 do 20 milijardi mesečno! Pri tome, ako se skladišta isprazne do sredine februara, ponovo će se javiti deficit na tržištu već krajem zimskog perioda. Šta onda?

Plan da EU bude nezavisna od uvoza gasa iz Rusije do kraja zime, em se pokazao deset puta skupljim, em je na dugačkom štapu, em je postavljen na užasno kratak rok.

Njegovo ispunjenje zavisi od velikog broja varijabli među kojima su i nepredvidivost koliko će dugo zima trajati i kakva će zima biti. Uz to, nije uopšte jasno šta je strategija za narednu 2023. godinu?

Predloga za smanjivanje ruskog uticaja u energetskom sektoru EU ima, neki od njih će biti razmatrani već do kraja godine, ali su ti predlozi ili orijentisani na izgradnju novih energetskih kapaciteta i terminala što će potrajati, ili su preskupi, skuplji čak i od ovoga što je do sada urađeno. Kako će se to odraziti na kontinentalnu ekonomiju i njenu konkurentnost u globalnim razmerama?

Iz sadašnje perspektive posmatrano, izgleda kao da se Brisel kockao oko ove stvari. Napuniće skladišta; onda malo pritisnuti Ruse da obore cenu gasa koji će kupovati Severnim tokom i podrazumeva se – plaćati u evrima, pošto Rusi i nemaju alternativu nego da im prodaju – tako pune budžet; pa će tu novonastalu situaciju iskoristiti da se u direktnim pregovorima sa SAD obori cena tečnog naftnog gasa za 2023. godinu; pa potom u krug!

Platiće na početku više, ali ući će sve to u neki ritam narednih meseci i što je najvažnije – biće gasa. E pa, verovatnija je opcija da gasa neće biti! U februaru ili pre februara, sasvim svejedno. Neće ga biti u dovoljnim količinama i neće ga biti za sve. A i za one koji će ga dobiti u značajnijim količinama, pitanje je: koliko će ga plaćati?

Klađenje se ovoga puta nije isplatilo. Bez obzira što će Borelj i fon der Lajenova i dalje tvrditi suprotno. Pred Evropom je neizvesna zima. Ili još tačnije: pred Evropom su neizvesne zime.