U Dagestanu tridesetak naroda živi vekovima u harmoniji, a sve ih povezuje Rusija i ruski jezik kao jedini način međunacionalne komunikacije. Recept za međunacionalnu harmoniju kao takvu ne postoji, kaže za Sputnjik rektor Dagestanskog državnog univerziteta Murtazali Rabadanov, ali narodi Dagestana su vekovima živeli i žive u dobrosusedskim odnosima.
„Za svu istoriju Dagestana nije registrovan nijedan međunacionalni rat - možda je bilo nekih sukoba na ekonomskoj ili zemljišnoj osnovi, ali nije zabeleženo da je jedna nacionalnost napala drugu. Tome je bez sumnje doprinelo to što je kod nas uvek bilo razvijeno međunacionalno bratimljenje i gostoprimstvo“, objašnjava Rabadanov formulu sloge među narodima Dagestana.
Dagestan čvrsto uz Rusiju
I zaista, gostoprimstvo stanovnika Dagestana, bez obzira kom narodu pripadaju, vidi se na svakom koraku. Bilo u gradu ili selu, u restoranu ili prodavnici, u ustanovi ili na ulici, susretljivo odgovaraju i trude se da pomognu turistima. Imaju šta i da pokažu, od Derbenta, kaspijskog bisera gde se nalaze najstarija hrišćanska crkva, najstarija džamija i najstarija sinagoga na teritoriji Rusije, preko Sulakskog kanjona, najdubljeg u Evropi, do sela visoko u planinama, u kojima su ovdašnji gorštaci kroz istoriju živeli kao u tvrđavama sklanjajući se od najezdi raznih vojski.
A prošli su tuda mnogi zavojevači, od Hazara i Huna, Tataro-mongola, Arapa, do Persijanaca i Turaka. Istorijske veze sa Rusima sežu od 16. veka, važna etapa je bio period vezan za Istorijski pohod cara Petra Prvog, a region je definitivno postao deo Ruske imperije 25. avgusta 1859. godine kada se posle 25 godina borbi vođa teokratske države na teritoriji današnjeg Dagestana i Čečenije, imam Šamil u mestu Gunib predao ruskom carskom namesniku Kavkaza generalu Aleksandru Barjatinskom.
Od tada smo bili i ostali čvrsto uz Rusiju, kaže za Sputnjik Alimurad Gadžijev, direktor Instituta ekologije i održivog razvoja Dagestana i predsednik Saveta mladih naučnika republike. Utoliko pre što su, kako ističe, Rusi i ruski jezik ono što povezuje mnogobrojne narode Dagestana. A ima ih zvanično dvadeset osam. Najbrojniji su Avarci, slede Darginci, Lezgini, Lakci, Kumiki, Tabasarani... Govore na jezicima četiri jezičke grupe (nahsko-dagestanske, tursko-tatarske, slovenske i iranske), najegzotičniji je tabasaranski sa čak 43 padeža, a 14 jezika ima status zvaničnog.
Međunacionalni jezik je ruski jer je jezika toliko mnogo, a razlike među njima tolike da se ne razumeju često ni stanovnici susednih sela, objašnjava Gadžijev, magistar bioloških nauka ali i predani istraživač dagestanske tradicije i običaja. Rektor Rabadanov ukazuje na značaj koji je u razvoju obrazovanja i nauke u Dagestanu odigrala ruska inteligencija.
Alimurad Gadžijev, predsednik Saveta mladih naučnika Dagestana
© Sputnik . Tatjana Trikić
„Pedesetih-šezdesetih godina 20. veka ovde smo imali „desant“ učitelja, lekara... U glavnom gradu Mahačkali podignut je čak spomenik ruskoj učiteljici. To je jedan od simbola grada“, navodi Rabadanov, doktor fizike i matematike, koji od 2007. predvodi DGU, danas jedan od vodećih inovativno-obrazovnih centara na jugu Rusije. S ponosom ističe da univerzitet kao glavna visokoškolska ustanova republike igra objedinjavajuću ulogu, te da osim obrazovne i naučne, ima i treću misiju – da služi društvu.
„Tome posvećujemo veliku pažnju. Mislim da je DGU ima vodeću ulogu u kulturnom , obrazovnom i naučnom razvoju naše republike. Obučili smo više od 125.000 stručnjaka gotovo svih pravaca klasičnog univerzitetskog obrazovanja širokog spektra, a nekadašnji naši studenti rade u praktično svim organizacijama i u svim naseljenim mestima u našoj republici. Zato DGU igra konsolidujuću ulogu“, uveren je Rabadanov.
Na pitanje kako tumači tezu koja se može čuti na Zapadu da su Rusi kolonizatori i da guše razvoj drugih naroda, rektor odmahuje rukom:
„Ta teza je čisto ideološka. Svi znamo da nije tako. Ovde u Dagestanu Ruse koji ovde žive smatramo Dagestancima. Dakle, Dagestanci su i Darginci, i Avarci, i Lezgini, i Rusi, problema nema. A te teze su čist pokušaj da se razjedini i podeli narod.“
Putinova zdravica posle 20 godina
Gadžijev u sličnom tonu poručuje da je Dagestan bio i ostao Rusija. Priseća se i 1999. kad su, i ovaj region, uz Čečeniju, teroristi pokušali da odvoje od Rusije.
„Da tada nismo pružili otpor tim formacijama, Rusije kakva je danas ne bi bilo. Već je bio naštampan u Nemačkoj novac i pasoši te pseudodržave koju su oni maštali ovde da naprave. Jer bio je postavljen zadatak da se podeli i odvoji Dagestan, a onda već i Sibir, Tatarstan... Vrlo dobro se sećam kakva je bila situacija. Bio sam dete, ali sećam se te neizvesnosti. Otišao sam kod bake u selo, a ona se sve pitala sa strepnjom šta će biti sutra. Selo u planini, a nešto dalje vodile su se borbe. Zaustavljene su kad su došle federalne jedinice. Nedaleko od naše kuće stajala su borbena vozila i tenkovi i ta slika mi je još pred očima“, priseća se mladi naučnik.
Podseća i da je predsednik Vladimir Putin tada tek došao na vlast, kao i na čuvenu epizodu kad je ruski lider doleteo u mesto Botlih, blizu granice Dagestana i Čečenije i kad su mu ponudili da popije za zdravicu a odbio jer borba protiv terorista nije bila završena. Kad je doleteo u Dagestan posle 20 godina rekao je - sad možemo da popijemo.
„Tako da je Dagestan tada, 1999. godine rekao svoje i ono je čvrsto – da je će Rusija kakva jeste ostati zauvek“, ističe Gadžijev.
Naš sagovornik, inače Kumik po nacionalnosti, veliki je entuzijasta i predani istraživač biološke raznolikosti i zaštite čovekove sredine. A ona je, zasad, u Dagestanu mahom netaknuta – planinski brzaci, jezera, kanjon u dolini reke Sulak dug 53 kilometara, koji dostiže dubinu od čak 1920 metara, 63 metara više od Grand kanjona i 620 metara više od kanjona Tare, spletovi planinskih lanaca sa lednicima sa čak 10 vrhova iznad 4.000 metara nadmorske visine. Ispod toga Kaspijsko more sa peščanim plažama, sve popularnijim među turistima, posebno od početka pandemije korona virusa.
Vernost tradiciji
U Dagestanu posebno mesto pripada islamu, koji ispoveda ogromna većina (96 posto) stanovnika Dagestana, pri čemu suniti preovladavaju na severu, a šiiti, kojih je mnogo manje, na jugu. Značajan broj žena nosi hidžab, ali je posebno među mladima dosta onih koje ne pokrivaju glavu. O dugoj istoriji islama u ovom regionu govori i činjenica da se u Derbentu nalazi najstarija džamija u Rusiji, Džuma džamija čiji su temelji udareni u 8. veku. Međutim, u gradu, čiji se naziv prevodi kao „zatvorena kapija“, nalaze se i, kako tvrde pojedini arheolozi, ostaci najstarije hrišćanske crkve u Rusiji.
Rektor Dagestanskog državnog univerziteta Murtazali Rabadanov
© Foto : foto ustupila Sputnjiku pres služba DGU
Reč je o građevini u obliku krsta na teritoriji tvrđave Nar-Kala, spomenika pod zaštitom Uneska sa objektima starosti od 2. do 19. veka. Prema mišljenju arheologa profesora Aleksandra Kudrjavceva, objekat je hrišćanski hram izgrađen u periodu od 5. do 7. veka, a ne, kako je zvanično navedeno, cisterna za vodu. Kako kaže, nakon što su Arapi došli u Derbent, hram je počev od 8. veka zapušten i na kraju pretvoren u cisternu. On se poziva i na podatke iz pisanih izvora koji pokazuju da je Derbent bio jedan od važnijih hrišćanskih centara istočnog Kavkaza.
Alimurat Gadžijev podržava tezu profesora Kudrjavceva i veruje da će dalja arheološka istraživanja dokazati da je on u pravu. Objašnjava da je reč o periodu kada je na ovom prostoru postojala tzv. Kavkaska Albanija koja, kako kaže, nema veze s današnjom Albanijom i Albancima. Reč je o ranosrednjevekovnoj državi koja je postojala od 1. veka pre nove ere do 8. veka nove ere a čiji su stanovnici oko 4. veka primili hrišćanstvo. Kavkaski Albani kasnije su učestvovali u etnogenezi Jermena Nagornog Karabaha, Azerbejdžanaca, Gruzina u oblasti Kahetije i pojedinih dagestanskih naroda.
Reporter Sputnjika sa rektorom Dagstanskog državnog univerziteta Murtazali Rabadanovom i profesorima A.Gadžijevom, M. Rabadanovom i V.Maljavinom
© Foto : foto ustupila Sputsiku pres služba DGU
Kad se podvuče crta, imajući u vidu ljudske resurse, istorijsko nasleđe, prirodne lepote, kao i ekonomske, naučne i obrazovne potencijale Dagestana, Gadžijev kaže da s optimizmom gleda u budućnost ovog regiona.
„Istorija Dagestana traje ne jednu hiljadu godina. A budućnost je upravo u jedinstvu naroda koji su ovde živeli i žive i u nastavljanju i očuvanju njihovih tradicija. To što ih se pridržavamo omogućiće nam da u današnjem veoma složenom svetu vidimo sebe onakvima kako su sebe videli i naši preci.“