Krenuli su Španci na Evropsko prvenstvo u ne baš sjajnom raspoloženju, povreda legendarnog plejmejkera Serhija Ljulja je značila potpunu promenu kompozicije tima, a naturalizovanje Amerikanca Lorenza Brauna i da ekipa dolazi u opasnost da izgubi identitet.
Sve je to „amortizovano“ jasnim stavom Košarkaškog saveza Španije da je ovogodišnji projekat samo u vezi sa Evrobasketom i da služi da bi se „premostio“ period dok ne stasaju mlade generacije koje su na Starom kontinentu ovoga leta osvojile sve što se može osvojiti.
Ipak, glavni faktor u celoj priči je selektor Serđo Skariolo, čovek koji zna kako se pobeđuje na turnirskim takmičenjima, ali zna i put do toga.
Uloge su u španskom timu od starta jasno podeljene, ključ igre je dat u ruke Braunu, a poverenje nije dovođeno u pitanje zbog činjenice da se on i selektor poznaju iz vremena zajedničkog rada u ekipi Toronto Reptorsa.
Bez velikih zvezda, bez igrača za kojima bi se neko okretao na ulici ili tražio statistike posle utakmica u svojim klubovima, Skariolo je formirao ekipu, tim i dokazao da je košarka i dalje, kao što je i uvek bila – timski sport.
Važnije od toga, novo vreme, tehnološki napredak i podizanje košarke na nivo nauke, nateralo je Skariola na prilagođavanje, ali i igrače na dodatnu motivaciju da se dogovoreno sprovede u delo.
Za to su neophodna dva sastojka – disciplina i preciznost.
Prvi je izuzetno važan za odbrambeni deo igre, Skariolo je zajedno sa svojim stručnim štabom usadio disciplinovani pristup igračima gde ne sme da bude ispadanja iz ritma, zadataka i obaveza.
Jasna protivteža tome je reprezentacija Srbije koja je doživela potpuni krah u osmini finala baš zbog gubitka fokusa i nejasno određenih prioriteta u odbrani, za šta je kao kazna stigla kanonada italijanskih trojki.
U slučaju Španije stvari su bile kristalno jasne, ali je to moralo da bude i igračima koji su bez ikakvih problema uspevali da sprovedu u delo Skariolove zamisli koje su daleko od jednostavnih i podrazumevaju veliki broj varijacija u odbranama koje treba zapamtiti i demonstrirati.
Drugi sastojak je preciznost, ključna za napad i u tome je Skariolo našao idealnog „komandanta“ na terenu u vidu Brauna. Tu se ne misli na šutersku preciznost već je neophodno da svaki potez bude promišljen i izveden tako da se rivalu ne dozvoli ni promil šanse da reaguje.
Kao kontrateža tome pojavljuje se Francuska, ekipa koja je do finala stigla sa dvocifrenim prosekom izgubljenih lopti što nikako nije uspevala da smanji do kraja takmičenja, a to je na kraju koštalo i zlatne medalje.
Dakle, nije ništa što je neuobičajeno, čudno, novo, zapravo vrlo je jednostavno, ali treba to umeti izvesti – disciplina u odbrani i preciznost u napadu i nema protivnika koji se ekipi koja ima tako trasiran put može isprečiti.