Ivković je preminuo u 78. godini, ali njegova baština ne može da nestane i trajaće sve dok su žive generacije koje mogu da pripovedaju priču o njemu i njegovim uspesima.
Sve je krenulo na legendarnom Crvenom krstu, starom beogradskom kraju gde je uz brata Slobodana, zvanog Piva, došao u prvi dodir sa košarkom i voljenim Radničkim.
Godine u Partizanu je nagradio odlaskom u Grčku gde je stekao status košarkaškog boga, što je iskoristio da bi reprezentaciji Jugoslavije omogućio mesto za treninge i okupljanje u okolnostima sankcija, kao njen selektor.
„Gledalo je samo da se odigra nešto, da se odigraju prijateljske utakmice sa onima koji su hteli i mogli da igraju sa nama, nisu svi smeli, ali je nama bilo važno da imamo kontinuitet okupljanja. Duda je tu napravio veliki posao, u takvim uslovima i sa njegovim vezama, drugačije nije moglo“, rekao je za Sputnjik njegov tadašnji pomoćnik u reprezentaciji Jugoslavije Milan Minić.
Kao reprezentacija „svih zvezda“ SR Jugoslavije, ekipa se pripremala i kroz potonje kvalifikacije u Bugarskoj uspela je da stigne do pozicije da se plasira na Evropsko prvenstvo.
„U vreme sankcija mi nismo mogli da okupimo igrače u Beogradu. Mnogi su se plašili da će biti mobilizovani i odvedeni na ratište, a nije se lako moglo ni doputovati u zemlju. Međutim, imali smo veliku podršku i Grka i mojih klubova u kojima sam radio tako da smo uspevali da, uz pomoć grčkog saveza, formiramo Ol-star timove jer nismo mogli da se zovemo Jugoslavija. Ja sam preuzimao ulogu i organizatora i pripreme i sve ostalo“, govorio je Ivković.
Ostalo je istorija, osvojeno je zlato, Predrag Danilović je „zakucao“ Arvidasa Sabonisa, Hrvati su pobegli sa pobedničkog postolja, usledio je čuveni balkon...
I stara Jugoslavija mu je bila draga, njegova rodna Jugoslavija u kojoj je imao prilike da učestvuje u građenju legendarnih karijera svojih, tada mladih pulena, poput Vlada Divca, Dina Rađe, Tonija Kukoča, Dražena Petrovića...
Znao je sve o njima, a znao je da kaže i šta je istina, a šta ne, naročito posle objavljivanja filma "Jednom braća", u američkoj produkciji posvećen odnosu između Divca i Dražena, sa ključnom tačkom u incidentu sa hrvatskom zastavom u Buenos Ajresu.
„Reći ću vam istinu... Ta priča o braći, te američke gluposti, ništa od toga nije istina. U to vreme 1990. godine mnogo hrvatskih navijača je došlo u Argentinu sa zastavama Hrvatske. Perasović je imao jednu od zastava, neko mu je dao. Divac mu je uzeo i stavio mu je jugoslovensku na ramena. Čak su se smejali, a Divac mu je rekao da će ga svi zezati kada vide koju zastavu ima kod kuće. Sve je to šala“, naveo je Ivković za grčki „Sport24“.
Ivković je istakao da u ekipi koju je on selektovao nije bilo nacionalizma, a ta pojava ga je posebno iznervirala 1995. godine kada je Jugoslavija osvojila zlatnu medalju, a Hrvatska sišla sa pobedničkog postolja.
„Čuli smo u svlačionici Stojka Vrankovića kako kaže: 'Sad je momenat da napustimo postolje.' Bili su u svlačionici pored nas. Ali ne bi to Stojko rekao bez političke direktive. Meni je to bilo smešno. Sama ta Atina 1995. i čuveni balkon, o tome sam mnogo puta govorio, uspostavili smo to u vrlo teškim uslovima. Završava se utakmica, mi smo u hotelu Karavel. Napravljena je tako napeta atmosfera koju je formirao Košarkaški savez Grčke. Dva puta smo ih pobedili. Posle utakmice dolazi mi žena, gotovo prebijena u publici, posle sveg tog proglašenja. Ostanemo mi prisebni i naravno, te noći nema spavanja“, govorio je Duda.
Besana noć je provedena na šanku hotela „Karavel“...
„Ostali smo Kića, Željko, Vesko Barović i još neko društvo, sedimo kod tog šanka u Karavelu, već takoreći sviće. I vidimo hrvatsku ekipu kako gotovo na prstima idu, valjda su imali rani avion. Kažem ja: 'Šta je, bre, purgeri, dođite ovamo na piće, šta se šunjate...' Niko se nije javio“, dodao je Ivković.
Put je Dudu posle Grčke odveo u Rusiju, pošto je prethodno odbio da ode u Ameriku. Za tri godine u CSKA i dve u Dinamu iz Moskve, osvojio je pet trofeja i stvorio neraskidivu vezu sa bratskom zemljom.
„Veliki novac se ulaže u sport i svi se trude da dobiju najbolje i trenere i igrače. Ali nije dovoljno samo kupiti nekoliko najboljih, pa da sve bude rešeno. Potreban je ogroman trud, rad, strategija... Košarka je timski sport, treba stvoriti ono što se zove tim. Cela moja filozofija je rad, poštovanje i poverenje. Ovo je retka zemlja koja poštuje i ceni rad“, naveo je Ivković.
Srbija se nije od njega oprostila na pravi način, iz košarke je izašao u Grčkoj, a poslednje aktivnosti imao je u želji da podigne svoj Radnički sa Crvenog krsta, zbog čega je praktično založio svoje ime i pogazio neke svoje principe - ponovićemo, zarad višeg cilja.