Sećali smo se ovih dana Indijanopolisa za 20. godišnjicu od jugoslovenskog osvajanja titule šampiona sveta, pobede nad Amerikom u njenom dvorištu i spektakularnog finala protiv Argentine.
Neminovno je bilo setiti se i reakcije Milana Gurovića posle ubačene trojke protiv Amerikanaca kada se prodrao iz sveg glasa proslavljajući jako važne poene.
Emotivni naboj i emotivno pražnjenje kao uzrok i posledica su osnovna stvar da bi se bavilo sportom na vrhunskom nivou, takmičilo, obeđivalo i osvajalo.
Taj jugoslovenski tim je imao takve igrače, strastvene, željne pobede, ponosne, sportski bezobrazne, ulično namazane, karakterne i napregnute do tačke pucanja - i rezultat je bio jasan.
Vatra u srcu koju je ne tako davno kao slogan propagirao Aleksandar Đorđević, definišući to devedesetih godina kao igrač, a kasnije i kao trener i selektor, nešto je što mora da bude začin svemu, ali toliko neophodan jer bez nje sve postane bljutavo.
Saša Đorđević na meču sa Česima
© Foto : fiba.basketball
Upravo su takve bila izjave srpskih košarkaša posle poraza od Italije u osmini finala Evrobasketa, jednake ponašanju u momentima kada su rivali sipali trojku za trojkom i napravili preokret.
Kakve su bile reakcije u tom trenutku, takve su bile i izjave igrača projektovanih u šampione, igrača papreno plaćenih u svojim klubovima, igrača koji su izabrani da brane boje Srbije.
Branili - nisu, niti u utakmici protiv Italije, niti posle nje. Posipanje pepelom i izgovaranje reči "katastrofa", formulacija "ne znamo ni sami šta se desilo" ili još gore "idemo dalje" nije čak ni prava odbrana sebe.
Zašto?
Pa, ako se nešto toliko želelo, a nije se dobilo, ako su emocije zbog igranja u reprezentaciji toliko velike, ako se toliko želi, pa ne može se onda hladnog izraza lica i još hladnijeg tona govoriti o svemu nekoliko minuta po završetku.
Ima ona - sačekaćemo da se ohlade glave, ali u ovom slučaju nije moralo, delovalo je da su odmah ohlađene i da su spremne na razmišljanje popularizovano najviše kroz američku košarku i domaći alibi fudbal - "okrećemo se sledećoj utakmici".
Ne, ovde nema sledeće utakmice. Znao je to Gurović kada se drao u lice Amerikancima, znao je to i Darko Miličić kada je čašćavao psovkama sudije 2005. godine, a najviše od svih je znao Bogdan Bogdanović koji je u suzama govorio posle poraza od Slovenije pre pet godina u finalu Evrobasketa.
U ekipi koju je Pešić imao na raspolaganju, izgleda, niko to nije znao, a one šale o željenom „slobodnom danu“ i tome da se „ne razmišlja o košarci na slobodan dan“, sada dobijaju drugu konotaciju i postavljaju pitanje pristupa igrača igri.
Jer, igra ne može da bude igrana sa ravnom linijom srčanih otkucaja. Nijedna! Ni žmurke, ni jurke, ni klikeri, ni trule kobile. Nijedna, a pogotovo ne košarka i to za zemlju koja se naziva zemljom košarke.
Po svemu viđenom na Evrobasketu, to su neke druge države, neka Finska, neka Slovenija, neka Češka ili Poljska... I Srbija bi trebalo da se zapita kako i dokle misli da ide jer ravna linija znači samo jedno, put u osrednjost i tavorenje, za šta je jasan primer Hrvatska.
Igra se ne može prevariti. Koliko joj se da, toliko će se i dobiti od nje. Uz dužno poštovanje, ali jedan cirkuski trener, osrednjeg kvaliteta, kakav je bio i igrač, Đanmarko Poceko, dao je toj igri i dušu i srce i suze u meču protiv Srbije.
I igra mu je to vratila. Kao što je i nama vraćala neke 1992. godine u Istabulu, neke 1995. godine u Atini, neke 2001. ponovo u Istanbulu, neke 2002. u Indijanopolisu, neke 2016. u Riju...
Da li će nama ponovo? Ne možemo da verujemo u to ako ne verujemo da možemo mi njoj da damo sve od sebe. I da se ne čuvamo za ovo ili za ono. Za neke pripreme, neke odmore, neke druge, treće, pete utakmice, neke devete, desete, dvanaeste obaveze i prioritete.
I ključno, da nikada ne dozvolimo da nam košarka postane igra ravne linije, bez emocije, bez reakcije, bez namernog faula, bez sportske tuče na terenu, bez ponosa, bez inata, bez mirne glave i vatrenog srca.
Da li će to biti dovoljno za pobedu? Sigurno da ne, ali sa ravnom linijom nijedan kvalitet neće moći da dostigne svoj vrhunac jer u sportu sredina nikada nije „zlatna“.
Samo je - sredina. Ravna, bezbojna, bezlična... A to ne smemo da postanemo jer nikada nismo bili.