Nenad Ilić: U Holandiji se osećam kao na neprijateljskoj teritoriji

Ovaj reditelj i publicista napisao je futuristički ljubavni roman sa elementima trilera i erotike. “I-SKY” zapravo se bavi važnim duhovnim temama. To je roman čija se radnja dešava u budućnosti u kojoj delimično već živimo.

Posle sedmogodišnje pandemije i "Islamske kontroverze", sećanja i snovi skladište se na “Ja - Oblacima” preko kojih je moguće komunicirati i sa mrtvima i živeti u večnosti.

Ilić je na osnovu dnevnika glavnog junaka, Miladina koji živi u budućnosti, napravio uvid u ono što nas čeka. Roman je počeo da piše u vreme korone, jer smo, kaže, s njom ušli u atmosferu SF filma, a posle je počeo teror zabrane dodira, treniranje ljudi da odustanu od dodira, sa onlajn pomagalima. Ostali smo skučeni, zatvoreni i sami, kao njegov junak.

„Sad živimo u praistoriji onoga što će se dešavati u virtuelnoj zoni, ovo sada su skice, počeci toga. Nije potrebna velika mašta i proročka moć da vidimo da je potpuno sigurno da će se ići na zadovoljavanje svih želja, pa će se onda formirati virtualnost do te mere da će čak iluzija prisustva druge osobe biti potpuno normalna stvar“.

Važna tema Ilićevog novog romana je hranjenje strahom, a strah je, podseća, oduvek najbolje oružje vladara, svih koji pokušavaju da upravljaju svetom;

„Zapadna crkva, rimokatolička, manipulisala je strahom do neviđenih granica. Bilo je manipulacije strahom i kod nas pravoslavnih, ali ne u tolikoj meri. Zapadna kultura je stvarno nastala na tom strahu, taj strah je držao sve, njime se vladalo. Čim je nauka dala neko oružje, da čovek može malo da se zatvori od Boga, ljudi su se zatvorili, odbacili Boga, "sudiju koji ih je plašio"", kaže Ilić i dodaje da vernike nije plašio Bog, već crkva u izvitoperenom stanju.

On dodaje da je strah danas dobio nove dimenzije, premestio se pre svega u zdravstvenu sferu, što smo videli sa koronom, plašili smo se kako će bolest biti iskorišćena. Sada se plašimo da li će izbiti nuklearni rat, da li će kraj sveta.

U romanu on otkriva da je u novom vrlom svetu u kome svi i sve mora da bude savršeno, nedopustivo pravo na grešku. Kaže da nas greške i pogrešni izbori razlikuju od algoritama, kompjutera sa kojima smo počeli da se takmičimo.

Dodaje da je primetno i poželjno da čovek bude multitasking, da istovremeno može da radi više stvari, ali da to nije moguće. Ideja da se ukine greška nije ljudska dimenzija. Kod greške postoji improvizacija, a onda se i protivnici zbune.

„Ideja da se proširi sopstvena ograničenost, da se razbije, zatim da se ide u beskonačno kao večnost, ka dimenziji sagledavanja smrti, to je večita čovekova težnja. Svest o tome je jedna, ako kažeš to je na Bogu, možda s njim mogu to, jer smo svi deo Božije tvorevine, pa sa Bogom mogu i u večnu ljubav, Drugo je kad kažeš ja ću napraviti večnu ljubav, sad ću da je napravim malo bolje. To je iskušenje ovog vremena i budućeg vremena, već je krenulo, zapravo je o tome cela priča, uz ljubavni roman koji je osnova.“

Naš sagovornik služi u Holandiji, u predgrađu Amsterdama, gde se i dešava radnja romana. Kaže da je to zemlja ogromne tolerancije, ali da je problem u tome što ona često zaklanja neku vrstu ravnodušnosti, da je tolerancija potrebna, ali da sama po sebi nije ljubav, da u sebi ima dosta bezdušnosti.

Zbog toga se, dodaje, u Holandiji od početka dešavanja u Ukrajini, oseća kao u neprijateljskoj zemlji;

„Dobar primer je ruska crkva u Amsterdamu, zanimljiv slučaj na kome se videlo šta je tolerancija. Korisna je ograda da narod, etnicitet, ne treba da zakloni veru, da izađe izvan Crkve, da bude važniji nego ona sama. To je došlo do izražaja na slučaju ove crkve. Ona je bukvalno preuzeta, a jedna grupa Rusa došla je kod nas, u crkvu Svetog Nikole.“

Ilić objašnjava da je pomenuta crkva bila postavljena internacionalno, pravoslavlje iznad svega, dolazili su svi, pa i Srbi koji žive u tom delu Amsterdama, ali kad je umro ruski sveštenik, otac Sergej, ostala su da služe dva Holanđanina, jedan Škotlanđanin i jedan Albanac.

„Kad je počeo rat, odmah su se distancirali, rekli da je to previše nacionalna crkva vezana za rusku stranu, da patrijarh nedovoljno napada državne vlasti. Oni su odjednom potpuno preuzeli stav holandske države. Pravoslavlje je tako ustrojeno da je uvek povezano sa narodom kome služite, sa državom u kojoj služite. Sada se videlo koliko je to ipak važno, čuvati nacionalno. Tolerancija je iznad svega, ali sa druge strane može da se oseti skriveno mišljenje da postoje ti neki "divlji narodi", koji nisu dovoljno racionalni.“

Naš sagovornik je veoma aktivan na društvenim mrežama na kojima prenosi atmosferu iz Holandije, svoje parohije, deli i propovedi prilagođene tom mediju. Reaguje i na političke procese i društvena dešavanja, pa je u više navrata komentarisao najavu prajda u Beogradu, čak i kritikovao Srpsku pravoslavnu Crkvu da sporo reaguje.

On smatra da je iza tog događaja stoji ideja koja treba da menja našu autentičnu kulturu koja nema istorijsku mržnju. Podseća da je Beograd uvek bio tolerantan prema drugačijem, da je to bila njihova stvar i da su mnogi iz tog sveta bili veoma uspešni u svom poslu, sa mnogima je i sarađivao.

„Ali ova vrsta agresivnosti koja treba da lomi kičmu tradiciji, unese relativizam koji će, naravno, uticati na sve ostalo, na dalje stavove je čista okupatorska priča. Nema velike razlike između nemačke parade 1941, kad su ušli u Beograd i prošli ispred Skupštine, i ove koja je parodija vojne sile. To je očigledno nametanje, bez ikakve potrebe. Nema potrebe da se to radi ogromnoj većini ljudi , pogotovo što nema prave koristi za te ljude. To svi znamo, vidimo da to rade ljudi iz nekih nevladinih organizacija. Nećemo valjda dopustiti da nas NVO okupiraju, to je bljutavo.“