Srbija na skeneru: Vanjino buđenje i Jokićev krik pravde

Na početku je sve izgledalo kako se i očekivalo, a stigla je i jasna potvrda zašto je Pešić odabrao ekipu kakvu je odabrao i šta se s njom želi - bar kada je prva petorka u pitanju.

Na prvu loptu, Jokić i Micić su igrači koji vode celu igru, ali dešavanje njihove igre zavisi od posla koji obave Marinković, Kalinić i Lučić.

Agresivni, agilni, brzi na reakcijama - takvi vojnici su neophodni Srbiji kako bi „plesači“ imali otvoren podijum za igru, samim tim i prostor za ispoljavanje svoje magije.

Žestoka odbrana, praćenje igre u napadu i čitanje otvorenih pozicija za asistencije, to je ono što treba Srbiji od Vanje, Nikole i Vladimira, a to su oni pokazali već u prvoj polovini prve četvrtine.

Veoma važno za Srbiju je i to da je Marinković pronašao šut već u prvoj utakmici, poznato je da je taj segment njegova vrlina, ali je još poznatije da još lakše ulazi u krizu i da još teže izlazi iz nje.

Jokić i Micić su u uvodnim minutima pokazali šta mogu, Somborac je zapleo mozgove rivalima, a najbolji plejmejker Evrope već za šest minuta imao je šest asistencija.

Problemi su nastajali u momentima kada rival ubrza igru, preskače uobičajene korake i ispaljuje nerezonske šuteve koji su se nekim čudom pretvarali u navođene rakete.

I odlično je što se tako dogodilo u prvoj utakmici, odlično je i što je Jokić dobio tehničku grešku kako bi pokazao sudijama da nije vreća za udaranje i da treba sankcionisati protivnike koji imaju želju da ga zaustave na svaki mogući način.

Više od toga, svi igrači su razigrani, samo su Jokić, Marinković, Davidovac i Micić na terenu proveli više od 20 minuta, a sjajna je činjenica da je Ristić iskoristio minute u odsustvu Milutinova.

Takođe, jasno i da Nedoviću nedostaje takmičarski ritam, nešto slično se vidi i u slučaju Gudurića, a zajedničko obojici je da što pre uđu u uloge prenosilaca lopte i organizatora napada jer su kao takvi esencijalni za srpski tim.

Na generalni utisak o utakmici sa Holandijom treba dodati i faktor šuteva za tri poena, gotovo dvocifreni broj pokušaja Srbije je iscureo iz koša, dok je rivalima prolazilo i ono što se ne dešava na treningu.

I to nije nimalo loše - šut je promenljiva kategorija i sada može da se promeni samo na drugu stranu, onda kada to bude bilo najpotrebnije.

Dejan Davidovac - ubacio je samo jedan poen, ali njegov posao i ne treba da budu poeni u ovoj ekipi. Pomagao je u organizaciji igre, pomagao na skoku, šunjao se sa pozicije tri po čeonoj liniji, podmetao telo u odbrani, ali se čini da je sve mogao da uradi na jednom nivou više. I tada bi utisak bio kompletan.

Vanja Marinković - slabo ko veruje u njega, ne deluje ni da on uvek veruje u sebe, ali zašto je to bitno kada maksimalno poverenje ima od selektora. Fanatičan u odbrani na početku utakmice i hirurški precizan u šutu. Na kraju krajeva, 18 poena, pet trojki i najveći plus Srbije (24) u momentu kada je on na terenu. Ohrabrujuće, veoma ohrabrujuće, ali s nadom da se takav ritam nastavi.

Nikola Kalinić - od svega pomalo, baš kako Kalinić najviše voli. Kao osica dosadan u odbrani, u napadu se pretvarao u nečujnog pijuna koji je iskakao taman kada treba. Dve pogođene trojek iz dva šuta, mnogo kontakata u odbrani i dobrih reakcija, sve ono na šta nas je Kalinić i navikao.

Vladimir Lučić - videlo se da mu je selektor namenio ulogu korektora u odbrani sa pozicije krilnog centra što psihološki jako utiče na rivale i menja napade. U napadu nije bio najaktivniji, ali je viđeno ono što se očekivalo - pojavljivao se kada treba, činio da ga rivali zaborave, realizacija nije bila najbolja, ali kao što je rekao Sputnjiku pred put u Češku, Srbija tek diže formu. Samim tim i kapiten.

Dušan Ristić - neredovnim pratiocima košarke ovaj momak je nepoznanica, ali je svakome ko bar malo razmisli o ulogama u igri između obruča jasno zašto je našao svoje mesto u reprezentaciji. I kome nije, video je sada. Briljantno je ušao u cipele drugog centra, iskoristio odsustvo Milutinova, ubacio 11 poena, imao šest skokova i trojkom zapečatio stotku. Takvi igrači su blago za svaku ekipu i svaki trener bi želeo da ih ima u sastavu.

Nikola Jokić - najbolji je radio ono što najbolji radi, čak i kada su ga tukli, verovatno više nego što se to čini u NBA ligi. O igri ne vredi trošiti reči, magična je kao i uvek, ali je jasno da je njegov krik prema sudijama znak da on neće dozvoliti da bude vreća za udaranje i da će tražiti poštovanje. Samim tim, Srbija je na dobitku. Višestrukom.

Nemanja Nedović - nedostaje mu takmičarski ritam, nema one odlučnosti u atacima koja ga je krasila u Panatinaikosu, ali je to i normalno jer je poslednji put igrao takmicu pre petnaestak dana. Treba ga sačekati, treba mu dati minute, biće koristan za ekipu.

Marko Jagodić-Kuridža - diskretni heroj je dobio skoro 20 minuta na terenu i stekao dvocifreni indeks korisnosti, koristio je svoje telo i iskustvo na najbolji način, a odlučnost i samopouzdanje za neke ozbiljnije napadačke akcije će tek doći.

Vasilije Micić - šest asistencija za šest minuta, na kraju 12 uspešnih dodavanja i trojke u pravom momentu, u trenucima kada su se dešavali krizni momenti sa potencijalnom za paljenje alarma. Već je na visokom nivou, a kako prvenstvo bude odmicalo sasvim sigurno će podići ritam i biti pravi motor Srbije.

Marko Gudurić - promašio je sve tri trojke, imao jedan faul nad rivalom pri takvom šutu i mučio se sa plejmejkerskim poslom, ali je sve to normalno. Imao je problem sa povredom, propustio je deo treninga i priprema, ali vreme radi za njega, što je bilo jasno u situaciji kada je postigao koš uz faul koji je komotno mogao da se okarakteriše nesportskim.

Ognjen Jaramaz - za razliku od Gudurića, nije ga pokolebao prvi promašaj u šutu za tri poena, nastavio je i ubacio tri trojke, bio brz, ali mu uloga klasičnog plejmejkera u rezervnoj petorci nije baš najprirodnija. Svakako, kroz utakmice prve faze taj segment bi trebalo da bude još bolji, a uloga sve poznatija.