Dve nedelje ranije najavio je da se u Moskvi priprema puč, što će na kraju dovesti do promene rukovodstva Ruske Federacije.
Na pitanje novinara odakle mu takve informacije, samouvereno je odgovorio:
„Ako ne ja, ko će ovo znati?“
U redu, propagandne i psihološke operacije sastavni su delovi hibridnog ratovanja, a to često uključuje i ciljano širenje dezinformacija i „bombastične najave“. Ono što u ovom konkretnom slučaju čudi, jeste da to čini „prvi obaveštajac“ u državi.
Kada se nešto plasira preko „potvrđenih izvora“, političara ili sa nižih nivoa vlasti, tu se još kasnije šteta i može relativizovati ako se sadržaj pokaže netačnim. Kada se to čini sa ovako visokog nivoa, onda „popravnog“ nema. Dovodi se u pitanje legitimitet celokupne institucije.
Zašto se to onda čini? Jedna od primetnih karakteristika unutar ukrajinskog sistema, jeste veliki broj mladih ljudi sa nedovoljnim profesionalnim i životnim iskustvom na ključnim mestima. Jedan od njih je i pomenuti šef vojne obaveštajne službe, imenovan na tu funkciju sa svega 34 godine. Simptomatično, pošto se unutar vojnih struktura obično procedure i ustaljene prakse poštuju, čak i kada u „civilnom sektoru“ dolazi do velikih lomova, promena ili prevrata.
Odgovornost je veća, neophodna su specifična znanja koja se ne mogu brzo steći, potrebna je rutina koja dolazi postepenim napredovanjem. U vojskama sa dugom tradicijom i uređenim sistemom, u tim godinama najperspektivniji mogu dogurati do čina majora i komandovati bataljonom. Kiril Budanov je ubrzo nakon imenovanja od strane predsednika Vladimira Zelenskog promovisan u general-majora. I to nije izuzetak, njegov prethodnik imenovan je na istu poziciju sa 38. godina.
U „predevromajdanskoj“ Ukrajini, na ovo mesto su dolazili oficiri, kao i u većini sličnih institucija drugde, uglavnom oko pedesete godine života. Šta se to promenilo u „evromajdanskoj“ zemlji?
Aleksandar Zinovjev je, još krajem devedesetih godina 20. veka, izašao sa zanimljivom tezom: jedan od uzroka raspada Sovjetskog Saveza je loša birokratija, koja i nije mogla biti bolja jer je ostala brojčano mala.
Recimo, birokratski aparat Centralnog komiteta, ključne tačke unutar sistema odlučivanja, brojao je oko 2.000 zaposlenih. Više od tog broja ima „centrala“ jedne multinacionalne kompanije. Nasuprot uvreženom mišljenju kako je glomazna administracija usporavala razvoj istočnog bloka, Zinovjev, upoređujući realne pokazatelje, konstatuje da je istočni blok „patio“ od nedostatka menadžera-birokrata, administrativnih radnika koji će upravljati sistemom.
Milijarda koja će upravljati svetom
Sa druge strane, zapadni sistem je imao veći broj ljudi na raspolaganju. Nagovestio je Zinovjev i šta će se potom odigravati: „Milijarda zapadoida i njima asimilovanih ljudi upravljaće celim svetom. Međutim, tim milijardama, sa svoje strane, takođe treba upravljati. Za upravljanje svetom potrebno je najverovatnije 200 miliona ljudi. Njih treba birati i obučavati.“
Zlatna milijarda, koju u poslednjem obraćanju apostrofira i Vladimir Putin, osiguraće sebi lagodnosti organizacijom sistema globalnog upravljanja. Problem u upravljanju svetom javio se i zbog toga što se nikada nije stiglo da integrisanja u upravljačke strukture 200 miliona ljudi, već je taj broj na vrhuncu moći SAD ostao četiri do pet puta manji (da ne bude zabune, Zinovjev kada govori o upravljačkom aparatu ne misli samo na državnu upravu, vojni i policijski deo, već i na multinacionalne korporacije, transnacionalne banke, političke stranke, nevladine organizacije, medije i ostale institucije koje su uključene u posao održavanja poretka od kojeg imaju korist).
Elite rade za korist zapadoida
Drugi problem koji se tokom dve decenije pojavio jeste slabljenje ubeđenosti u vrednosti koje se brane i koristi od održavanja poretka. To je pogotovo uočljivo u nezapadnom delu sveta, u zemljama koje su projektovane da ostanu mimo zlatne milijarde, ali čije elite su trebalo da rade nauštrb interesa svojih država, a za korist upravo zlatne milijarde.
Preispitivanje se nakon serijskog otvaranja različitih kriza „uvuklo“ i među onih dve hiljade angažovanih u sovjetskom Centralnom komitetu, a kamoli da to ne bude slučaj i među milionima uključenih u složeni i po svemu šaroliki (pro)zapadni aparat globalnog upravljanja.
Preveliki zalogaj, kontrola glavnih tokova svetske politike i ekonomije, sa sobom je nosio i velike rizike. Toliko velike da je cilj postao nedostižan.
Sa jedne strane nedostajali su ljudi odmah i sada, sa druge strane regrutna baza za buduće projekcije neprestano se sužavala. Zato je indukovano ubrzavanje ovog procesa čiji su rezultati vidljivi svuda, a najilustrativnije primere pronalazimo u Ukrajini.
Umesto postupnih promena i obnavljanja upravljačkih struktura, u „postevromajdanskom“ vremenu krenulo se sa „lomljenjem preko kolena“, dovođenjem poslušnih umesto stručnih i osposobljenih – po svaku cenu. Uostalom, tako je kreirana i kampanja Vladimira Zelenskog, odličnog humoriste, ali ipak prosečnog glumca, koji o politici ništa nije znao. Poslušni su poželjni, kod njih nema kritičkog preispitivanja, oni sprovode zacrtano, upregnuti su zarad još jednog pokušaja da milijarda zapadoida i njima asimilovanih ljudi upravlja celim svetom, a da to i ne shvataju.
Takav pristup još bi se nekako, makar i prividno mogao održavati u mirnodopskim uslovima, ali tokom kriza i ratnih stanja, ne samo da se ne može održavati ili praviti privid, već postaje opterećujući za njegove kreatore. A ko će braniti sistem u Ukrajini i tako štiti zapadne interese? Tridesetogodišnjaci dovedeni na vodeće armijske položaje od čijih procena i analiza zavise sudbine države i naroda!? Predsednik koji se ponaša kao da mu je ovo još samo jedna „filmska“ uloga!? Njegovi ortaci, pisci scenarija i scenografi, koje je rasporedio po dubini aparata!?
Ukrajina je tek vrh ledenog brega
Međutim, najopasnije po evropske zemlje je to što ukrajinski primer predstavlja tek vrh ledenog brega. U Ukrajini to postaje lako uočljivo, pošto je rasplet duge krize započete još 2014. godine brutalan. U ostatku Evrope, pomalo zbog inercije „pobedničkog kretanja“ koje je determinisala hladnoratovska pobeda, pomalo zbog sakrivanja iza kolektivnih odluka EU i NATO-a, pomalo zbog uspeha medijskih kampanja i oblikovanja stavova čitave generacije odškolovane u matrici „političke korektnosti“, pomalo iz drugih razloga, to je još uvek tabu tema.
Zato se svi prave da znaju šta rade i o čemu pričaju. Zato i donose odluke u korist evropske štete. Uz obrazloženje da ni Putin neće još dugo, a i ako slučajno poživi oboriće ga pučisti.
Zinovjev je u mnogim stvarima bio u pravu, ali je, eto, prevideo kako će se odvijati procesi „biranja i obučavanja“. Nema tu mesta za stručne i osposobljene, već samo za poslušne. Izgleda je to usud svake imperije, terminalna faza njenog propadanja.