Potez koji je mnoge iznenadio: Kako je Srpska pravoslavna crkva osujetila nečije opasne planove

U saopštenju Svetskog Arhijerejskog Sabora SPC (od 16. maja 2022. godine), a u vezi sa MPC – Ohridskom arhiepiskopijom navodi se: „u dijalogu o njihovom budućem i eventualno konačnom kanonskom statusu Srpska Pravoslavna Crkva će se rukovoditi samo i isključivo eklisiološko-kanonskim i crkveno-pastirskim načelima, merilima i normama, ne mareći za realpolitičke, geopolitičke, crkvenopolitičke i druge slične datosti ili za jednostrane inicijative i ne podležući ničijim uticajima ili pritiscima.“

Ispostavilo se, nažalost, da su na dešavanja narednih dana više uticali upravo realpolitički i geopolitički razlozi.

Da bi se sagledala današnja dešavanja, neophodno je vratiti se u maj 2002. godine. Tada je, naime, usaglašen Niški sporazum između SPC i MPC, kojim je garantovana najšira moguća autonomija za Ohridsku arhiepiskopiju, uključujući i mogućnost da eparhije na teritoriji Makedonije (danas Severne Makedonije) koriste dotadašnji naziv u službenom opštenju.

Međutim, sporazum je „živeo“ svega 11 dana. Nedelju i po kasnije iz Skoplja je stigla poruka da sporazum ne važi, odnosno da je to „radni dokument“ neobavezujućeg karaktera. Problem raskola, iako su obe strane želele da ga reše i pokazivale spremnost na ustupke, tako se nastavio, uz nekoliko novih momenata, poput mešanja civilnih vlasti u crkvena pitanja i golgotu mitropolita Jovana Vraniškovskog.

Još od proglašavanja MPC i uloge komunističkih struktura, partijskih, državnih i policijskih u tome, ova stvar je postala i političko pitanje. U pojedinim intervalima predstavljala je u najvećoj meri političko pitanje. Uprkos nastojanju da se Niškim sporazumom politika „izbaci iz igre“, zahvaljujući i grubom intervenisanju američkih diplomata u Skoplju, a koji nisu radili na svoju ruku već po instrukcijama koje su dobili, politika je ponovo „pobedila“.

Ustanovilo se, potom, kako je ova igra, više geopolitička nego realpolitička ili crkvenopolitička, daleko kompleksnija nego što se na prvi pogled činilo, i da uključuje veći broj aktera, a ne samo Beograd i Skoplje.

Na ovom mestu, neophodno je, vratiti se i na period raspada Sovjetskog Saveza. Tada se sve češće i glasnije, počinje govoriti o „novom ustrojstvu“ pravoslavnog sveta. Prema nezvanično plasiranoj konstrukciji, valjalo bi da pomesne crkve zadrže jurisdikciju u granicama (novostvorenih) država, a da nadležnost nad „zagraničnim teritorijama“ dobije prva među jednakima – Carigradska patrijaršija.

Tokom trajanja komunističkog, ateističkog režima, crkveno pitanje kao geopolitički instrument među pravoslavnim narodima ostaje manje značajno od nekih drugih tema. U „katoličkim državama“, tu je klasičan primer Poljske iz osamdesetih godina HH veka, crkva jeste služila kao geopolitički instrument, ali je među pravoslavnima slika bila nešto drugačija.

Kraj komunizma donosi i njegovu reaktualizaciju iz očiglednog razloga – ponovo se „rodila“ Rusija. Pokazalo se, da je na „meti“ i Srbija, odnosno SPC, kako na „makedonskom primeru“, tako i kroz dešavanja u Crnoj Gori 2019 – 2020. godine. Ipak, tih devedesetih, izrada „master plana“ inicirana je prioritetno zbog Rusije.

Moskovska patrijaršija, perspektivno kao nosilac „identitetskih impulsa“ u Ukrajini, Belorusiji, Moldaviji, ali i u Srednjoj Evropi, na Balkanu i Kavkazu (u postkomunističkim zemljama gde se takođe obnavlja aktivnije delovanje crkava) anticipirana je u procenama američkih (geo)stratega kao jednako nezgodan „neprijatelj“ kao i vojni nuklearni arsenal.

Otuda i pojam „nuklearno pravoslavlje“, koji se već zapatio i u nauci i u publicistici.

Identitet naroda u novim suverenim i međunarodno priznatim državama (bilo da se radilo o „obnovi“ državnosti ili stvaranju sasvim novih subjekata u procesu rastakanja dotadašnjih konfederalnih tvorevina) trebalo je graditi kroz antagonizaciju prema Rusiji.

Ishod u Ukrajini, iz 2018. godine, kada je Carigradska patrijaršija upala na teritoriju jurisdikcije Moskovske patrijaršije i protivkanonski formirala takozvanu Pravoslavnu crkvu Ukrajine, da bi joj naposletku uručila Tomos 2019. godine, rezultat je razvoja i oblikovanja pomenutog koncepta tokom (najkraće!) tri decenije.

U krajnjoj liniji, potpunom implementacijom koncepta, Patrijarh carigradski bio bi poglavar sve Pravoslavne Crkve i svih pomesnih crkava pojedinačno. Obilato koristeći „vatikanske mustre“ baš iz osamdesetih godina HH veka kada je Jovan Pavle Drugi odigrao važnu ulogu u „izvlačenju Poljske“ iz „sovjetskog okrilja“, Carigradskoj patrijaršiji dodeljena je uloga za „sprečavanje uvlačenja“ ponovo rođenog pravoslavnog sveta pod „rusko okrilje“ (opet, na primeru SPC videlo se i da je na „balkanskom frontu“ to značilo težnju za sužavanjem „srpskog okrilja“ i antagonizovanje pravoslavnog življa u Makedoniji i Crnoj Gori, a u nekom projektovanom razvoju na celokupnom postjugoslovenskom prostoru protiv svega srpskog).

U postbipolarnoj realnosti, vraćanjem značaja crkve među svim pravoslavnim narodima, Carigrad je gubio dotadašnju ulogu u realpolitičkim i crkvenopolitičkim stvarima. Ne treba detaljno obrazlagati zašto je to tako.

Autor ovog teksta je, svojim poslom boraveći u Istanbulu, prisustvujući na liturgijama na Lazarevu subotu u Carigradskoj patrijaršiji i na Cveti u taksimskom hramu Svete Trojice izbrojao u prvom slučaju devet, a u drugom jedanaest vernika. Iz ugla verujućeg čoveka slika je onespokojavajuća, iz ugla politike slika jasno govori o surovoj realnosti.

Otuda i američke diplomate kao akteri u „razvrgavanju“ Niškog sporazuma 2002. godine. Međutim, ni posle dve decenije nagovešteni tomos iz Carigrada u Skoplje nije stizao. Vreme će pokazati zbog čega, nekoliko je mogućih objašnjenja. Recimo, da je ukrajinsko pitanje daleko značajnije od makedonskog, te da je baš tu trebalo napraviti presedan koji će se kasnije pretočiti u pravilo. Ili, da je paralelno trebalo napraviti krize u Crnoj Gori (indukovanjem spornog zakona o otimačini crkvene imovine) i Severnoj Makedoniji, te tako dovesti SPC u nemoguću situaciju. Ili da se dugo tražilo rešenje koje ni za Carigrad nije jednostavno, pošto jelinofone pomesne crkve ne žele da prihvate naziv „makedonska“. Ili je sve od navedenog pomalo.

U svakom slučaju, intenziviranje kontakata sa Skopljem od strane SPC prethodnih meseci, ukazuje i da se o svemu ovome znalo, čak i da se dobro prognozirala dinamika daljih dešavanja. Otuda i najave o novom pokušaju implementacije Niškog sporazuma.

Međutim, imajući u vidu koliki je broj aktera bio uključen u dešavanja, kao i kompleksnost cele „igre“ i geopolitičku važnost njenih ishoda, iznenada, kao grom iz vedra neba, 9. maja, pre zasedanja Sabora SPC, u priču „upada“ Carigradska patrijaršija sa odlukom da Ohridsku arhiepiskopiju „razreši“ poluvekovnog raskola, ne obazirući se niti na nadležnosti pomesne SPC, niti na stavove Kritskog sabora koji je sama sazvala 2016. godine.

Upada u oči da se u pomenutoj odluci SPC naziva Crkvom Srbije, što nas vraća na temu o priznavanju nadležnosti pomesnih crkava samo u granicama međunarodno priznatih država i samododeljivanja svih „zagraničnih teritorija“ Carigradskoj patrijaršiji. U istom kontekstu treba sagledati i deo odluke kojom se Ohridska arhiepiskopija prihvata u granicama Severne Makedonije, ali joj se „oduzimaju“ eparhije u SAD, Zapadnoj Evropi, Australiji i Novom Zelandu.

U narednim danima, saopšteno je i da će carigradski patrijarh Vartolomej služiti zajedničku liturgiju sa ohridskim arhiepiskopom Stefanom u sedištu Patrijaršije, na obali Zlatnog roga, 10. juna. Ovo saopštenje predstavljalo je i neoficijelni signal da će ohridskom arhiepiskopu tada biti uručen Tomos o autokefaliji, najverovatnije slične sadržine kao i u slučaju Ukrajine.

Inače, nije ni sada isključeno da će ili 10. juna ili kasnije, Ohridska arhiepiskopija, pod tim imenom, bez prideva makedonska u nazivu, dobiti i Tomos od carigradskog patrijarha, bez obzira što je taj čin sada u velikoj meri obesmišljen. Šta je u takvim okolnostima mogla učiniti SPC?

Posmatrano iz ugla geopolitike i realpolitike, ništa drugo nego što je učinila. Posledice „prepuštanja sledu događaja“ i ignorisanja stvarnosti bile di dalekosežne i katastrofalne.

Prvo, Carigradska patrijaršija bi na ovom slučaju „ukrajinski presedan“ pretvorila u pravilo. Što je za njih i njihove američke saveznike posebno važno, demonstrirali bi i da to nije vezano samo za postsovjetski prostor, već i za druge regione, te se može primenjivati širom sveta.

Drugo, to bi predstavljalo početak procesa svođenja SPC na Crkvu Srbije, te bi se već u narednim decenijama počelo govoriti o autokefalnosti u svim ostalim bivšim jugoslovenskim republikama. Pravilo važi za sve, a ne samo za neke.

To što se SPC ne bi saglasila sa carigradskim Tomosom Ohridskoj arhiepiskopiji i prekinula kontakte sa Carigradom bilo bi deo problema, a ne deo rešenja. Iz mnogo razloga, pa i zbog problematizacije „statusa“ srpskog sveštenstva na Svetoj Gori.

Nasuprot tome, „ćutanje“ arhijereja SPC o blagosiljanju autokefalnosti MPC bilo je deo rešenja, a ne deo problema. Ako su za samo jedanaest dana američke diplomate, uz pomoć makedonskih vlasti uspele da izvrše pritisak na potpisnike Niškog sporazuma da povuku svoje potpise, koliko bi im vremena ovoga puta trebalo kada je (najverovatnije!) spreman drugačiji scenario za 10. jun oko ključnog pitanja? Dan? Dva dana?

Iznenađenje, pa čak i šokiranost dela javnosti manje je štetno od posledica koje bi nastupile nakon 10. juna da se o tome javno govorilo.

Ovakvim korakom SPC je osujetila mnoge planove, vratila neke stvari političkog karaktera unazad i ostavila mogućnost da se brojni sporovi u pravoslavnom svetu u nekoj dalekoj budućnosti rešavaju dijalogom i dogovorom. Jer, danas nema ni dijaloga ni dogovora.

Po geopolitičkim i realpolitičkim linijama, pravoslavni svet je duboko podeljen, Carigrad i Moskva čak su i u teškom sporu za koji se ne vidi kraj. I kraja neće biti sve dok iza Carigrada stoje moćni saveznici sa svojim geopolitičkim i realopolitičkim interesima.

Nažalost, ali je tako. Posmatrano iz istorijske perspektive, odluke o statusu pomesnih crkava uvek su se ticale i politike.