Poljska, Češka i Slovenija već su postale deo nemačkog projekta koji podrazumeva razmenu starog sovjetskog oružja, pre svega borbenih vozila i tenkova za nove, moderne, nemačke modele; na marginama nedavno održanog Saveta EU, o ulasku u projekat dogovarali su se nemački kancelar Olaf Šolc i grčki premijer Kirjakos Micotakis.
Sada su na potezu ministri odbrane dve zemlje koji bi trebalo, ne samo da dogovore razmenu naoružanja, već i da postignu sporazum o, kako pišu grčki mediji, otvaranju fabrike nemačkog oružja na severu Grčke. Radi se, kako se navodi, o investiciji vrednoj oko pola milijarde evra.
Planom je predviđeno da zemlje Ukrajini pošalju svoje tenkove tipa T-72 i sovjetska borbena vozila u Ukrajinu, a da zauzvrat dobiju nemačke tenkove tipa „Leopard“ i transportere tipa „Marder“.
Od „Ringtauša“ najveći profit kupiće Amerikanci
Iako bi se na prvi pogled moglo reći da se radi o, zapadnjačkim očima posmatrano, „humanitarnoj akciji“, ipak će u celom poduhvatu neko profitirati. I to ne samo Nemačka, jer će zemlje koje budu uvučene u aranžman kasnije morati da kupuju rezervne delove i da remontuju borbena sredstva. Prema mišljenju dugogodišnjeg dopisnika lista „Politika“ iz Nemačke, Miroslava Stojanovića, glavni profiter od cele akcije biće vojnoindustrijski kompleks SAD.
Nemačko naoružanje je zastarelo, kaže on; zbog toga je Berlin planira da u modernizaciju Bundesvera investira čak 100 milijardi evra, a „Ringtauš“ je prilika da se oslobodi nekih zastarelih sistema.
„Interesantno je da će u ogromnom budžetu koji Nemačka nikada do sada nije izdvojila za naoružanje, minimum 40 milijardi evra otići američkim proizvođačima aviona i druge opreme da bi modernizovali i ojačali Bundesver“, navodi on.
Razmena starog naoružanja koje bi bilo poslato Ukrajini i njegova zamena novim počela je još u prvoj fazi ruske specijalne operacije u Ukrajini, podseća Stojanović. Poljska, baltičke države, ali i neke zapadne zemlje poput Holandije, želele su da se oslobode starog naoružanja, pre svega onog kupljenog od Rusije ili nabavljenog još iz SSSR-a.
„Bilo je ideja da se ove zemlje oslobode i aviona MiG-ova, bez obzira koje generacije. To bi značilo kupovinu modernih aviona, pre svega iz SAD pod firmom standardizacije u NATO članicama“, kaže Stojanović.
Oslobađajući se ruske i sovjetske vojne opreme, evropske zemlje oslobađaju se i vezanosti za ruske vojne kompanije, ali one istovremeno oslobađaju prostor za veliki biznis američkog vojnoindustrijskog kompleksa. Ovaj kompleks, koji ima presudnu ulogu na svaku američku administraciju, pokretač je i drugih industrija, što se sada pokazuje kao stvar od velike važnosti, s obzirom na privrednu krizu, pad BDP-a i inflaciju na Zapadu, dodaje on.
Bez obzira na velike pritiske koje u pogledu odnosa prema ukrajinskoj krizi trpi kabinet kancelara Olafa Šolca, nemačka politika je uzdržana kada su u pitanju odnosi sa Rusijom, naglašava Stojanović. U tome bi se mogao i tražiti razlog zbog čega Nemačka ne snabdeva Ukrajinu oružjem direktno.
Dosta dugo u nemačkoj javnosti baratalo se činjenicom da nemačko oružje više nikada ne sme da puca u ruske građane. Ta moralna istorijska distanca i uzdržanost bila je vidljiva i na startu ruske specijalne operacije u Ukrajini. Međutim, sada, pod jakim pritiskom javnosti, nemačka vlada je morala nešto da učini i otuda „Ringtauš“ kao rešenje.
Snabdevanje Ukrajine oružjem – propagandni trik
Prema mišljenju Bogdana Stojanovića, eksperta za bezbednost iz Instituta za međunarodnu političku i privredu, razlog zbog koga bi evropske zemlje učestvovale u „Ringtaušu“, nije ekonomska kalkulacija. Radi se, kako kaže, o propagandnoj akciji – članice NATO-a su već pompezno najavljivale veliku pomoć Ukrajini u naoružanju, a to se nije dogodilo.
O uspešnosti samog „Ringtauša“, prema Stojanovićevim rečima, najrečitije govori slučaj Poljske, koja je već poslala tenkove T-72 Ukrajini, očekujući da je Nemačka snabde „Leopardima“ – to se, međutim, još uvek nije dogodilo.
„To je paradoksalna situacija, da Nemačka hoće da pomogne Ukrajini preko treće zemlje. Kada se zapitamo zašto te države ne šalju moderno zapadno u Ukrajinu nego se šalju rashodovane šklopocije, to je samo još jedan dokaz da ne postoji prava želja“, naglašava Bogdan Stojanović.
Naš sagovornik ceo projekat posmatra kao način da kancelar Olaf Šolc izađe iz začaranog kruga u kome trpi žestoke kritike i optužbe kada ne podržava Ukrajinu, a takođe je napadan kada se zalaže za sankcije Rusiji i naftni embargo.
„Mislim da je cela priča oko slanja oružja samo vid nametanja oko toga ko će biti lider u Evropi, naspram Francuske i Emanuela Makrona, koji ima potpuno drugačije viđenje krize u Ukrajini. Usudio bih se da uporedim ulogu Nemačke sada sa njenom ulogom početkom devedesetih, kada je takođe bila u unutrašnjoj krizi. Tek se ujedinila i vodila je retorički agresivnu spoljnu politiku. Setimo se samo podrške Hrvatskoj tokom ratova devedesetih“, ističe Stojanović.
Danas Nemačka ne vodi spoljnu politiku tako jakim intenzitetom, ali sve njene aktivnosti u pogledu krize u Ukrajini, pa i „Ringtauš“, vrše se sa ciljem jačanja oslabljene unutrašnje kohezije nemačkog društva, zaključuje on.