Ovako želju Aljbina Kurtija da se Priština učlani u Partnerstvo za mir kao predvorje u kome bi sačekala trenutak da postane punopravna članica NATO, komentariše naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu dr Aleksandar Mitić.
Kurti jaše na talasu antiruske histerije
Partnerstvo za mir nije jedina međunarodna organizacija kojoj Priština teži, a sve to skopčano je, prema Mitićevim rečima, sa novonastalom međunarodnom situacijom. Kurti, naime, pokušava da iskoristi ukrajinsku krizu i antirusku histeriju na Zapadu.
„Kurti i Priština pokušavaju da jašu na tom talasu snažnog antiruskog sentimenta i na pravljenju paralele između ruske i srpske politike kako bi dobili podršku onih koji se najčvršće i najžešće protive Moskvi. Vidimo da je situacija slična i u Savetu Evrope, a biće slična i u nekim drugim međunarodnim organizacijama“, objašnjava naš sagovornik.
Međutim, bez obzira na trenutnu antirusku histeriju, nije pitanje samo koliko su ambicije Prištine realne, dodaje Mitić.
„Pitanje je i koliko je u interesu zapadnih država da dodatno iritiraju i provociraju Beograd u okolnostima kada je on pod već dovoljno velikim pritiskom po svim mogućim pitanjima, uključujući i pitanje odnosa prema Rusiji. Rekao bih da je bilo kakva podrška Prištini u ovom slučaju za Zapad prilično kontraproduktivna“, smatra on.
Četiri članice NATO ne priznaju Prištinu
Kurtijevi argumenti zbog kojih je takozvano Kosovo zaslužilo da se pridruži „evroatlantskoj porodici“ zvuče gotovo fantazmogorično – prema rečima čelnika prištinskog nacionalističkog režima, „nezavisno Kosovo“ je prvo po vladavini prava na Balkanu (!), u vrhu po slobodi medija i 17. u borbi protiv korupcije; „Kosovo“ pokazuje „impresivan privredni rast“, a budžetska izdvajanja za vojne svrhe porasla su za 52 odsto.
Ipak, svi ovi argumenti koji bi trebalo da pokažu da se „Kosovo“ popravilo i čvrsto stupa putem demokratije i ljudskih prava, kao da nisu dovoljni, te je Kurti zavapio za američkom pomoći:
„Kao neizbežni saveznik i prijatelj, potrebna nam je pomoć Sjedinjenih Država da postanemo deo Programa "Partnerstvo za mir", dok ne postanemo punopravni član NATO“.
I tu je bio u pravu – bez američke pomoći „Kosovo“ ne može da postane punopravna članica, niti NATO, niti Partnerstva za mir. Opšte je poznata činjenica da se sve odluke koje se tiču NATO donose u Vašingtonu. Amerika je odlučujuće uticala i kada je Srbija pristupala ovom programu, podseća Mitić. Međutim, kada se govori o Kosovu, situacija je, prema njegovim rečima, unekoliko drugačija u odnosu na Srbiju.
„Kosovo, za razliku od Srbije, nisu priznale sve zemlje koje bi trebalo da odlučuju o toj kandidaturi. Tako da je razumljivo da Kurti traži političku podršku od Vašingtona i mislim da je sasvim sigurno da može da je dobije, kako od Vašingtona, tako i od Londona“, navodi Mitić i dodaje da SAD i Velika Britanija već godinama podržavaju transformaciju Kosovskih bezbednosnih snaga (KBS) u „Vojsku Kosova“, a i čitavim nizom bilateralnih programa tu podršku i implementiraju.
„To destabilizuje situaciju na KiM i ohrabruje Prištinu i Albance da ne učestvuju iskreno u dijalogu sa Beogradu, a utiče I na to da oni zadrže maksimalistički pristup u pregovorima“ ističe on.
Šta će reći Španija?
Iako je činjenica da podrška SAD za evroatlantske integracije postoji, postoji i ozbiljan statusni problem, koji nije i neće biti otklonjen, sve dok postoji čvrst stav četiri države članice NATO koje nisu priznale kosovsku nezavisnost, objašnjava Mitić.
Kako bi takozvano Kosovo postalo članica Partnerstva za mir, a isti je slučaj i sa njegovom eventualnom kandidaturom za NATO, potreban je konsenzus. Međutim, Španija, Slovačka, Rumunija i Grčka nisu priznale nezavisnost Prištine. One su do sada blokirale sve njene pokušaje da se priključi evroatlanskim integracijama.
„To je njihov principijelan stav koji smo videli u više slučajeva. Posebno se Španija više puta suprotstavila nameri da se Kosovske bezbednosne snage transformišu u nekakvu „vojsku Kosova“. I druge zemlje se protive, ali rekao bih da Španija u tome prednjači“, napominje Mitić.
Samim tim, teško je očekivati da će ove četiri države pristati da prihvate eventualnu kandidaturu Prištine za članstvo u Partnerstvu za mir, zaključuje on.